Duško Kovačević: PODELE ĆE NAM DOĆI GLAVE!

0

Podele će nam doći glave i preostale zemlje.
Kad bi, recimo, ova podela bila tolerantnija, život bismo “trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije stvari.

Kad se krene od Šapca prema Obrenovcu starim “beogradskim putem”, s leve strane, na obali Save, nalazi se selo N; nekad, između dva svetska rata, imalo je zadrugu, školu, nekoliko vodenica, mlin, dve mehane…
Danas, “tinja” dvadesetak kuća, sa žiteljima nalik na staricu iz pesme V. Ilića, U poznu jesen.
Stradanje, nestajanje sela počelo je 1941. Godine, i potrajalo do danas.

Drugi svetski rat podelio je seljane po familijama i kućama, na četnike i partizane. Stariji su odlazili za “kraljem i otadžbinom”, a mlađi, pod uticajem “svetske proleterske revolucije i međunarodnog radničkog pokreta”, pošli su u “napredniju šumu” u potrazi za vođom, strancem, o kome se nagađalo kakvo mu je ime (osim nadimka), odakle je, kako izgleda, koliko ima godina… Malo se znalo, al’ se mnogo verovalo, i ter’o se inat “prevaziđenim idejama i zastareloj, izrabljivačkoj državi”.

Podela na četnike i partizane podelila je kuću Majke, udovice sa dva sina, mladića od po dvadesetak godina, čiji je otac po povratku iz Velikog rata poboleo od jektike i ostavio mladu ženu sa dečacima da brinu brigu o kući, imanju i časti, jer je “sama žena” bila na oku, i rečima, svima.

U nevelikoj kući, na ulasku u selo, jedne jesenje noći 1941. braća su se posvađala, i razišla; jedan je rekao da ide “kod đenerala”, da će služiti vojsku koju im je otac služio, i u koju bi ponovo otišao da je poživeo, jer “iz ove kuće niko, nikad, nije išao u druge vojske”, a nešto mlađi brat je odbrusio da ovo nisu “ona vremena” kad je otac ratovao, i da će “s ovim ratom protiv Švaba biti obračun i sa domaćim neprijateljem – kulacima, zelenašima, krvopijama i dušmanima radenika i seljaka”, kako je pisalo na lecima deljenim, krišom, po ulicama, mehanama i pijacama, Šapca.

Očevici vele da je jedan krenuo put Cera, gde mu je otac ratovao 1941, pa se docnije pridružio četama i štabu Čiče, a drugi je otišao put Valjeva i Užica, da brani “prvu slobodnu teritoriju u okupiranoj Evropi”.

I ratovali su, čas sa Nemcima, a čas malo (više) među sobom. Ljudi pričaju da su se braća bojala da pucaju “u svoje”, valjda plašeći se da će preko nišana ugledati jedan drugoga, i da bi kažiprst mogao biti brži od oka, koje je videlo kokardu, ili petokraku, na drugoj strani, u svojoj zemlji.

A u selu, u kući koja je opustela, Majka je čekala da se rat završi i da se deca vrate, hraneći živinu sa praga, odakle je videla put kojim se dolazi u selo.

Rođaci, dalje pričaju, da su se braća, po dogovoru, srela polovinom ‘43. godine, da su jednu noć presedela u kući, da su razgovarala do zore, i da su se, vele, dogovorili, ko pobedi da spasava onog drugog, jer je bilo jasno da pomirenja nema, da ga neće biti, i da će se, po svemu sudeći, poraženoj strani kazna meriti samo preko nišana.


U istoj kući, sa istom Majkom, za istim stolom, neće dvojica sedeti, niti potomstvo dočekati. I, ljudi vele da su se razišli, bratski, bolje nego kada su se rastajali početkom rata, i da ih je Majka pratila, u svitanje, jednog na jednu, a drugog na drugu stranu sela, gledajući da ih niko ne vidi, sa torbama punim pečene živine (koju je hranila sa praga), i preobukom za zimske dane, pletenom (godinama) dok je čekala da se vrate i ostanu tu, u kući, i na zemlji koja ih je, kao i ona, iščekivala.

Nekoliko meseci kasnije, Majku su obavestili da je mlađi sin poginuo “herojski” u okolini Ivanjice, u činu majora, i da će brigu o sahrani i njoj preuzeti drugovi čim se rat, uskoro, završi.

I, drugovi su održali reč. Po završetku rata preneli su telo majora, i sahranili ga (uz vojne počasti) pokraj oca, na seoskom groblju, kao što je Majka želela.

Nedugo potom, stiže vest iz Loznice da je poginuo i stariji sin, četnik, posle “čišćenja pocerskog okruga od preostalih bandi”. Tela desetak “zločinaca” bila su izložena pokraj puta Šabac-Loznica, da narod vidi kako su prošli, i kako će proći svi oni koji su bili “saradnici okupatora”.

Majka je upregla konja u kola i otišla po sina. To joj je dozvoljeno i “učinjeno” zbog onog prvog, čestitog. Sahranila ga je pokraj oca i brata, uz prisustvo nekoliko najbližih rođaka, od kojih je bar jedan mora da “radi” za pobednike.

Početkom pedesetih godina, kad su oslobodioci preuzeli kompletnu vlast – oslobodivši, usput, života, mnogobrojne građane Šapca i okolnih mesta – trgovce, gazde, profesore, lekare, sveštenike…za koje su imali “pouzdane dokaze” da su tokom rata “služili neprijatelju”, dođe na red i pitanje “duga” prema prvoborcima, ljudima koji su se žrtvovali “za ovo što danas imamo”. Među najistaknutijim bio je major M. iz sela N. kao jedan od “pokretača ustanka ovoga kraja, koji položi život za budućnost zemlje u borbi protiv stranog zavojevača i domaćih izdajnika”. I tad, na tom skupu boračke organizacije i svih antifašističkih udruženja, jednoglasno se “usvoji zaključak” da se major M. iz sela N. “predloži Beogradu” za Narodnog heroja, i da se po njegovom imenu nazove jedna od “glavnijih ulica”, koja još uvek ima ime “nekog tamo, ko zna kog”. Ređali su se govornici, saborci, pričajući priče, svedočenja, hvalospeve o herojstvu mladog majora, uzdižući ga u nebesa, sa, opet, jednoglasnim predlogom da se heroj ovekoveči i u bronzi; da se bista postavi u dvorištu Učiteljske škole, da “generacije uče”…

I sve bi bilo kako se samo poželeti može – predlog je bio burno pozdravljen kad, “pod razno”, javi se jedan stariji drug, tiho, tek da primeti, da se zna, da sutra ne bi neko nešto rekao, ili, sačuvaj…neko iz Beograda priupitao, šta to bre vi tamo radite, da li ste svesni šta ste predložili?

– O čemu pričaš? Nije nam jasno o čemu pričaš? – prekide neko nejasno izlaganje, koje je moglo potrajati danima, a da nisi načisto šta govornik misli, ili želi reći.

Žamor boraca iznerviranih upadicom druga iz zadnjeg reda, iznervira i sumnjičavog govornika, te progovori punim glasom, da ga svi dobro čuju i da “prenesu”, ako treba, tamo gde treba.

– O čemu pričam? Nije vam jasno o čemu pričam? Pa, pričam o tome da će sutra doći neko iz Beograda – ako prihvate naš predlog, da položi venac na grob Narodnog heroja, i da će videti da tu, odmah pokraj heroja, leži jedan od najvećih zlikovaca ovoga kraja, koji je pripadao koljačkim jedinicama – dražinovcima, od čijeg metka poginu major Narodnooslobodilačke vojske. Pričam o tome kako će nas neki drug, ili neka visoka delegacija iz Beograda, a moguće i sam neki general, upitati da li smo mi, borci, svesni šta radimo, da li smo, najblaže rečeno, normalni, i, ne bi me čudilo da pita kome je to prvom palo na pamet da se heroj sahranjuje pokraj krvnika, i ko zna šta još u tom smislu, te ja sad kažem da se, evo, ovde, pred svima vama, javno ograđujem od mogućnosti da se obrukamo i dovodimo u pitanje sve borce pale za slobodu, koji životima izboriše ovo što mi danas imamo, i umesto zahvalnosti i poštovanja, mi ih izjednačavamo sa onima protiv kojih su se borili i od čije ruke su ginuli…

Diskusija je, vele, trajala do zore. U oblaku dima ustalasanog žučnim raspravama, odlučiše – jednoglasno, da se braća, prvo, razdvoje, da se odvoji “žito od kukolja”, kao što su se sami za života “odvojili”, pa tek, potom, da se “predlog uputi Beogradu”.

Majci je odluka saopštena “biranim rečima”, i određeno je vreme da se “to uradi” za mesec dana, “do isteka roka za prijavu predloga o Narodnim herojima iz našeg kraja”. Majka je, vele, ćutala, slušala, i bez pozdrava ušla u kuću.

Na isteku roka od “mesec dana”, Majka je iskopala raku u dvorištu – desetak metara od kućnog praga, i sa nekoliko rođaka prenela sinove u avliju, tu gde su odrasli, i odakle su krenuli svako na svoju stranu. I spomenik je podigla, kasnije, na opšte čuđenje ljudi koji su putem prolazili, a nisu znali zašto je to “starica” učinila.

Boračka organizacija je danima raspravljala, zasedala, diskutovala, sastančila, vršila pritisak i na Crkvu da “urazumi ludu ženu” kako je to nedopustivo i po “njihovim zakonima”….Crkva nije “reagovala”, a boračke organizacije iz ratova 1914-1918, stale su u odbranu udovice njihovog saborca, koga je “nova vlast želela i u smrti da razdvoji od dece”.

Godine su prolazile, svi rokovi istekli, a “starica skrenula s uma” zaboravljena za izvesno vreme, jer su borci imali pametnija posla i preče brige, nego da “rizikuju” skandal, da se priča “komplikuje”, širi dalje, i, eventualno, stigne do Beograda, gde bi Neko mogao da postavi pitanje: kako je, uopšte, bilo moguće da se major predloži za Narodnog heroja – bez obzira na “zasluge”, kad je iz kuće odakle je jedan od “najpoznatijih zlikovaca”, i “kome je To prvom palo na pamet?!”


Da se sve To ne bi “komplikovalo”, i da se ne bi istraživalo “kome je prvom palo na pamet”, predlog je ostavljen za “mirnija vremena”, pa zaboravljen kao i Majka u kući M. iz sela N. (Naravno, bilo je još heroja “u našem kraju” koji nisu imali brata, zlikovca.)

Kad je jednog proleća Majka iskopnela sa snegom na krovu opustele kuće, preneli su ih sve zajedno kod muža i Oca, i na spomenik – mnogo kasnije, upisali “pune podatke”; činove, ratne jedinice…slaveći ih i dan-danas kao heroje, ali različitim datumima, godišnjicama, proslavama, i sa različitim govorima, bez pominjanja “onog Drugog”, ako je reč o “Prvom”, i sve to u prisustvu Oca, kao “Trećeg”.

Kuća M. iz sela N. davno je zamrla, kao i toliko druge kuće pokraj starog “beogradskog puta”, kad se pođe od Šapca, prema Obrenovcu.

A da je bilo sreće, i pameti…

P.S.

Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje.

Kad bi, recimo, ova podela bila “tolerantnija” – bez mržnje, gorčine, predinfarktnog besa, život bismo “trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.

* Tekst „Četnici i partizani: Pomen kući M. iz sela N.“ preuzet je uz knjige „20 srpskih podela“, uz dozvolu autora, Duška Kovačevića

Foto: Print Screen, Himmler's Bosnian Division by George Lepre, Bane Gajić - arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.