OVO PISMO JE POTRESLO ZEMLJU: "Majku mi je ubio otac, zahtevam smrtnu kaznu za njega!"

0

Uputite me na koji način da postanem predlagač za nov zakon koji će predviđati uvođenje smrtne kazne za monstrume ili bar doživotnog zatvora bez prava pomilovanja

Goran Božić (43) iz banatskog sela Boka rukama je usmrtio Snežanu Popadić (43) 2011. godine. Sada, ćerka ubijene Snežane traži od ministra pravde, Nikole Selakovića smrtnu kaznu za njenog oca.

Ona i njena tetka, sestra ubijene, koja je posle zločina prihvatila i odgajala kao svoje dete pisale su ministru pravde Selakoviću, tražeći da ih uputi kako mogu da postanu predlagači zakonskih izmena kojima bi se uvela smrtna kazna.

Pismo devojčice prenosimo uz neznatno skraćenje.

Moja majka Snežana Popadić je ubijena.

Ubio ju je moj otac, Goran Božić, posle 16 godina neprestanog zlostavljanja nje, mene i mog brata. Godine 2011, kada je ubijena moja majka, naš advokat na sudu je izneo podatak da su te godine, za prvih 10 meseci, ubijene 43 žene i da je oko 80 dece u raznim životnim dobima ostalo bez roditelja.

Ubistvu su prehodile krivične prijave za porodično zlostavljanje, ali sudstvo i tužilaštvo nije reagovalo onako kako treba, a to je da mu odredi automatski pritvor i sudsku presudu za zlostavljanje koja, koliko mi je poznato, predviđa kaznu zatvora od tri godine. Da je takva kazna izrečena, moja majka bi danas bila živa.

Nasuprot tome, tužilaštvo mu je kao kaznu za “prevaspitavanje” odredilo 80 sati društveno korisnog rada u vešeraju Gerontološkog centra u Zrenjaninu. Psiholozi kažu da se ubicama i zlostavljačima može uticati na svest, ukazati im na loše ponašanje i osobine, i da je moguće izmeniti karakter i prevaspitati ih. Odgovorite mi: Da li je “prevaspitavanje” mog oca uspelo? Naravno da nije i neće ni kod jednog od njih. Oni se ne plaše svoje agresije, to im je usađeno u genetski kod. Po tome se i razlikuju od ostalih ljudi. Njihov mehanizam je pokvaren još od rođenja, samo niko neće da prizna da ne može da se popravi.

Naravno, psihijatri i psiholozi moraju da zarade platu. Neka psihijatri navedu bar jedan slučaj, sa imenom i prezimenom zlostavljača kog su prevaspitali, pa je posle terapije postao brižan suprug i roditelj. Nema takvog!

Ubistvo žene je postalo “trend” za koji se dobija nekoliko godina zatvora. Moj otac je presudom od 30 godina zatvora bio zaprepašćen, jer je, kako je rekao, mislio da će dobiti samo 10-12 godina, od čega će odležati najviše sedam. To je čista istina i statistika suda. Slobodno mi odgovorite ukoliko nisam u pravu.

Nema veze što smo brat i ja ostali bez majke, moja tetka i ujak bez sestre, moji baba i deda bez ćerke, kolektiv bez bez uzornog i vrednog radnika, moja braća po tetki bez tetke. Nasilno, okrutno,monstruozno! Idemo li evolucijom savremenog društva? Želimo li u tom društvu gnojne čireve koji će nam pojesti celo društvo? Gore i necivilizovanije nego u prvobitnoj zajednici. I tamo se znao neki red. Rešenje je – hiruški nož. Smrtna kazna za ubice!

Moj otac je danima planirao ubistvo moje majke i stalno je govorio da će iz stana samo “s nogama napred”. I održao je obećanje. U jednom trenutku, sama, nezaštićena, kada je ostala sama u stanu – ubijena je na najbrutalniji način. Ne iz pištolja, ni nožem, već ju je tukao dok je nije ubio, a zatim vukao za noge niz stepenice sa sprata kao vreću i zdrobio joj preostale kosti. Potom je bacio kao džak sa smećem na pod kola iza vozačevog sedišta, a onda “vozao” skoro 50 kilometara, pokušavajući da se otarasi tela, bacajući je u Tamiš i Tisu. Kada ni to nije uspeo, ostavio je auto s njenim telom u širem centru Zrenjanina.

Sve je to uradio dva dana pred polaganje moje male mature. Prijavu za moje polaganje nije imao da potpiše – niko! Nisam imala oba roditelja, ni staratelja. I njemu se dozvoljava da živi! Današnje ubice, u našem “savremenom društvu”, kojima su naše tužilaštvo i pravosuđe produžena ruka, jer su zakoni krojeni tako da njima budu na usluzi, vrlo profesionalno obavljaju svoju “svetu” misiju: polivanjem žrtve benzinom i spaljivanjem, guranjem u septičke jame, davljenjem, sekirom i komadanjem na sitne deliće, bacanjem u kanalizaciju i na deponije sa smećem.

Moja majka se rastala od monstruma kada je videla da “stručna” i “vaspitna” mera tužioca ne pomaže, ali ni to nije pomoglo. Ko je sad u pravu, a koje pogrešio? Država neće da prizna da loše radi svoj posao i da su nemoćne sve nadležne strukture. Tu pomoći nema! Eskalacija ubistava ovih dana to potvrđuje. Otelo se kontroli.

Za četiri i po meseca ove godine 26 žena je ubijeno. Dokle? Verujte da oni neće stati! Biće sve gore, jer su kazne minimalne! Ni doživotna kazna zatvora neće ništa promeniti. Samo dvojicu ubica da osudite na smrtnu kaznu i videćete kakav ćete učinak imati. Neka zaživi i doživotni zatvor, ali bez prava pomilovanja! Samo ih sklonite iz naših života za sva vremena!

Želim da postanem predlagač donošenja zakona o uvođenju smrtne kazne! To mišljenje deli veliki procenat stanovnika naše zemlje. Uputite me na postupak. Dozvolite da nešto učinim za svu decu ovog sveta čije su majke ubijene. Da pokušam da pomognem i sebi i državi. Imam snage i hrabrosti za to i podržaće me više od pola države.

Ja se oporavljam od gubitka, ali se u potpunosti nikada neću osloboditi traume i straha, jer je on tu negde. Izaći će jednog dana! Poznajući naše pravosuđe, koje će mu smanjiti kaznu iz raznoraznih razloga, kao što su mu i u startu presude oprostili 10 godina (trebalo je za ubistvo prethodno zlostavljanje osobe biti osuđen na 40 godina zatvoira) samo zato što je sve priznao.

Apelacioni sud je odbio žalbu tužilaštva kojim je traženo da se ubica osudi na 40 godina, kako je i predviđeno zakonom. Ja ću onda biti u neprekidnom strahu da li će, kada izađe iz zatvora, ubiti i mene i brata, tetku koja me je prihvatila u svoj dom i njenu porodicu, ili babu i dedu. Želite li ovakav kraj i drugim porodicama koje su preživele ruku ubice? Želite li da živimo ceo život u neprestanom strahu?

Osećamo, tu je negde, izašao je. On nema ništa, nema gde da da se vrati, moraće ubiti ponovo da bi se vratio u zatvor, jer mu jeto jedino utočište posle toliko godine. Tu ima hranu, platu, plaćenje dažbine, zanat. Za to vreme cela porodica treba da strahuje od njegovog povratka. Dakle, priznajte sebi, da on i dalje sprovodi nasilje nad nama, čak i iz zatvora i tome nema kraja. Da li nam želite i dalje život pun neprestanog straha, nesigurnosti i siromaštva?

Promenila sam ime
Sada sam maturant srednje škole u Novom Sadu, spremam maturski ispit i prijemni za fakultet. Sutra ću biti intelektualac, profesor, koji će svoje znanje i iskustvo prenositi drugoj deci. Da li neko drugo dete u budućnosti treba da strepi da će mu se otac nasilnik, okrutni ubica ponovo vratiti u život? Želite li isfrustrirano, istraumirano, i stalno u strahu društvo? Želite li da neka divna osoba postane ubica, ako dođe u situaciju da zaštiti sebe i svoju porodicu? Olakšajte nam!

Uputite me na koji način da postanem predlagač za nov zakon koji će predviđati uvođenje smrtne kazne za monstrume ili bar doživotnog zatvora bez prava pomilovanja! Morala sam da promenim ime i prezime kako bi se zaštitila, ali da li će mi to pomoći da prebrodim sve prepreke na koje i posle četiri godine, a verovatno i ceo život, budem nailazila.

U ime moga brata i porodice svih žrtava monstruozno zlostavljanih i ubijenih, prvenstveno žena, i u svoje ime.

Neutešna ćerka.

Nadlanu / izvor: našenovine

Foto: yayimages / youtube prt scr / arhiva nadlanu

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.