ZAŠTO PROPADAMO Ja sam zlato Srbije, ali mene nikad nećete čekati na balkonu

0

"Mene nećete čekati na balkonu. Ja sponzorima ne zarađujem novac. Ne prodajem reklame. Ja sam druga strana medalje, a Srbija ih je u jednom danu osvojila čak 80, a vi o tome niste imali pojma", ovako priču počinje umetnik Nikola Radosavljević (24) koji se nedavno vratio sa Praškog kvadrijenala. Na tom nadmetanju Srbija je zabeležila istorijski uspeh pred kojim joj se Evropa poklonila.

Otvoreno pismo ovog umetnika, kojem su na planetarnom uspehu u Srbiji čestitali samo najbliži, prenosimo u celosti.

„Borili smo se da pokažemo šta znamo. Da pokažemo šta Srbija može. I uspeli smo. Srbija je u jednom danu dobila 80 zlatnih medalja u obliku jedne nagrade.

Nas 80 otišlo je da brani boje Srbije na jednoj vrsti Olimpijade i dok je Prag zbog toga bio spreman da zatvori ceo grad – naša zemlja nam je zatvorila vrata. A mi smo odlučili da idemo glavom kroz zid. I srušili smo ga. Srušili smo ga tako snažno i neopozivo da je Evropa ustala u našu čast.

Prepuna sala sa 1.000 slavnih zvanica aplaudirala je jednoj maloj zemlji. Plašio sam se trenutka kada će ovacije prestati. Znao sam da me kod kuće čeka tišina.

O mom „sportu“ se ovde malo zna. Nema golova, tuča i spornih transfera igrača. I ono što nas mnogo više boli – nema gledalaca. Kada gostujemo tribine su pune. Prazno je na domaćem terenu.

Srbija je vekovima pokušavala nešto da uradi na tom „stadionu“. Takmičili smo se sa 60 zemalja. Gledali smo kako izlaze u borbu. Uigrani Litvanci, uhranjeni Nemci, podržani Švajcarci. Gledali mi, gledalo onih milijardu posetilaca godišnje. Oni su imali novac i podršku – mi „dresove“ Srbije. I čast.

Znali smo da imamo znanje. Da smo žrtvovali svaki vikend. Putovali u drugi grad, krpili kraj sa krajem. Radili satima da zaradimo šansu da nas vide. Odrekao sam se velikog dela svog života verujući da će biti vredno toga. Nagrada se ne dodeljuje svake godine iz razloga što se ne dodeljuje svima. Daje se samo onda kada sudije prepoznaju izuzetnost. Čekali smo.
Nikola Radosavljević i naš tim na kvadrijenalu
Kustoski tim Srbije na Kvadrijenalu, Foto: Nemanja Knežević

Posle meseci najžešćih priprema prozvali su naše ime. Bilo nas je previše da svi stanemo na postolje. Skočili smo do plafona. Grlili smo se i plakali. Zlato. Ne jedno, ne deset – osamdeset. Među nama je bilo i iskusnih veterana i studenata i svi smo ostali bez teksta.

Voleo bih da vam kažem da se u najvećim životnom uspehu osećao sreću, umesto toga preplavila me tuga nesagledivih razmera. Znao sam da što si bliže Srbiji dalje si od sebe. Znao da će nam čestitati mame i tate, tetke i teče. Znao da će svi ostali, čak i naši nadređeni – ćutati.

Ne, mi nismo „Orlići“. Nismo ni košarkašice ni vaterpolisti. I ne želimo da budemo. I ne treba. Uživamo u njihovim uspesima i bodrimo ih kao i svi vi.

Ja potpuno razumem zašto su oni ispred nas. Oni donose novac, a mi ne. Ali i mi donosimo vrednosti. Mi donosimo promene. I mi smo predstavljali Srbiju.

Znam da se naš „sport“ ne gleda uz čips i pivo. Da zahteva pitanja i preispitivanje. Traži ono čega danas nema – traži vreme. Vi biste da se opustite, a umetnost traži da se prepustite.

Dana 22. juna 2015. godine Srbija je osvojila zlatnu medalju za pokretanje dijaloga na čuvenom Praškom kvadrijenalu koji često zovu umetničkom Olimpijadom.

Dana 22. juna 2015. godine predstavnici Srbije znali su da ih niko neće dočekati na balkonu.

Srbijo, osvojila si zlato iz kulture. Skrajnute, zapostavljene i prokazane.
Ne, ne tražimo da nas čekate na balkonu. Ne tražimo baš ništa. Samo nemojte pričati da kod nas nema kulture. Ima je. Kultura samo nema vas.“

Foto: Printscreen

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.