BRZO I SNAŽNO: Nova srpska poetika stiže sa Brankom Rosićem

0

Kad se jedna knjiga proda u 15 hiljada primeraka i doživi četvrto izdanje za manje od dva meseca, onda je reč o svojevrsnoj kulturnoj diverziji vrednoj pažnje. Priča dobija na značaju ako se svemu tome doda da autor ne pripada kolekciji “dobro izreklamiranih pisaca” čija se dela čitaju po inerciji, već da mu je ovo debitanstki rukopis.

Prvi roman novinara Branka Rosića (51) “ A tako je dobro počelo” izborio se za svoje mesto u sentimentalnom prtljagu svih koji su ga pročitali.

– Iznenađen sam, ujedno i uzbuđen, pozitivnim prijemom na koji je naišla moja prva knjiga kod čitalaca – priznaje Brako Rosić u srpskom novinarstvu poznat kako jedan od kvalitetnijih reportažista. – Osim pohvala koje sam dobio od kolega i prijatelja, posebno su mi prijale pozitivne kritike romana u nekim medijima iz regiona poput one u sarajevskom “Oslobođenju”.

Roman prati život vlasnika marketinške agencije i bivšeg novinara, čoveka s mnogo mana i ponekom vrlinom. Koliko si koristio autobiografske elemente u građenju glavnog lika, nosioca radnje?

– Veoma malo. Možda samo u epizodama vezanim za London i Fudbalski klub “Čelzi” postoje dodirne tačke. Sve ostalo je fikcija Neke je junak roman Dragan Lomić podsetio na marketinške stručnjake koji su u jednom periodu naše nedavne prošlosti odlučivali o državnim i političkim pitanjima. I moram priznati da takva asocijacija nije bez osnove.

Koliko je prošlo vremena od kad ti se javila ideja za opisanjem romana do njegove realizacije?

– Pune tri godine. To i nije mnogo vremena ako se uzme u obzir moja lenjost i nedostatak vremena. Radio sam pet dana nedeljno kako bih mogao da platim rate kredita za stan i račune, što mi je ostavljalo malo vremena za pisanje romana. Nisam moler ili vodoinstaler, pa da kad dođem kući jedva čekam da se bacim na pisanje i pobegnem u svet fikcije. Ja sam novinar. Ceo dan pišem, a onda treba naći snage i motiva da se istom aktivnošću bavim i u slobodno vreme. To je još jedan od razloga zašto je proces pisanja romana trajao toliko dugo. Prošlog leta sam bio u Londonu i tada se sve iskristalisalo – kad sam se vratio u Beograd preradio sam delove romana i završio ga.

Čelzi je jedan bitnih elemenata romana. Zašto taj londonski klub, a ne neki naš?

– Navijam za Čelzi od kad znam za sebe, još od vremena kad je Petar Borota branio u njemu. Ne pripadam onoj grupi koja je počela da simpatiše Čelzi kad je on počeo da igra Ligu šampiona i osvaja trofeje, dakle iz ere Romana Abramoviča. Navijao sam za Čelzi kad su u njemu igrali istrošeni igrači, oni koji su završavali karijeru na Stamford bridžu. U našoj zemlji simpatišem OFK Beograd. To mi je prirodno stanje stvari, s obzirom da oba kluba nose plave dresove.

Jedan od kvaliteta tvog prvenca je što mi nije angažovao samo čulo vida dok sam ga čitao. Deluje mi kao multimedija: angažuje više čula istovremeno. Svesno si tome težio?

-Drago mi je što si to primetio. Sličan komentar imala je i Billjana Srbljanović, koja je napisala recenziju romana. Muzika je sastavni deo mog života, slušam je aktivno od desete godine. Pripadao sam, zajedno s Vladom Arsenijevićem, Ćirilom, Srđanom Dragojevićem i drugima, grupi prvih beogradskih pankera. Zato je bilo neminovno da muzika bude sastavni deo romana.

Jesi li počeo da radiš na drugom romanu?

– Radim na njegovoj konstrukciji. Problem drugog romana je isti koji imaju muzičari s drugim albumom. Postoji mnogo mogućnosti da napraviš grešku. Zato sam pažljiv – konstatovao je Branko Rosić.

Boris Jakić

Foto: Nadlanu

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.