Biciklistički ustanak kod "Beograda na vodi"

0

U slučaju beogradskih biciklista se prvi put pokazalo da se svakoj bahatoj vlasti može stati ukraj, ako primijete kako ‘nema labavo’.


Ceo slučaj je izgledao nadrealno, kao da ga je napisao svojeručno Dušan Kovačević: beogradske bicikliste koji voze biciklističkom stazom od Dorćola ka Adi Ciganliji pre deset dana nasred „džade“, baš u rejonu gde se planira izgradnja „Beograda na vodi“, sačekala je ograda. Prava pravcata metalna ograda, u dužini od 150 metara.

Falio je samo „Miško Krstić“, onaj simpatični junak Kovačevićevog filma Ko to tamo peva, da zapanjeno kaže: „Tata, vidi – ovaj ore put!“

U toj antologijskoj sceni, naime, pun autobus „Firme Krstić“, dan pre Hitlerovog napada na Jugoslaviju, u nekoj srbijanskoj nedođiji naiđe na čoveka koji je upregao volove i zaorao magistralni drum, jer je, kako je objasnio u filmu, video da se u državi više ne zna ni ko pije, ni ko plaća.

Godinama se sudio oko tog parčeta zemlje, a kada je primetio predratno rasulo, uzeo je pravdu u svoje ruke, zaorao drum i počeo da naplaćuje prelaz preko oranja.

Sarajevo – Doboj, via Ljubljana

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, jedan od onih „Forest Gamp tipova“ u srpskoj vlasti, koji se zatekao tu gde jeste samo zato što Aleksandar Vučić nije mogao istovremeno da bude i premijer i prvi čovek srpske prestonice, postupio je po kovačevićevskom scenariju: „zaorao“ je biciklističku stazu usred biciklističke sezone.

A bicikliste je, uz pomoć žute table postavljene sto metara pre ograde, uputio da do izletišta Ada Ciganlija, voze zaobilaznim putem – preko Brankovog mosta, Novog Beograda, Mosta na Adi… Cirka tri i po kilometra zaobilazno. Preporučena alternativna ruta bila je slična kao kada bi vas neko primorao da od Sarajeva do Doboja vozite preko Ljubljane. I objasnio vam da je to nacionalni interes.

U Srbiji se odavno ne zna ni ko pije, a posebno se ne zna ko plaća, te je gradonačalnik Beograda, poput onog čiče iz Ko to tamo peva, mislio da preuzme stvar u svoje ruke, jer bicikliste ionako svi tretiraju kao građanstvo drugog reda: vozači ih smatraju nekakvim uljezima koji samo ometaju saobraćaj, pešaci kao bitange koji ih ometaju u šetnji, a gradska vlast kao ometače „najvećeg građevinskog projekta u istoriji“.

Pošto u Srbiji trenutno vlada totalna apatija sa elementima blaziranosti što se tiče mogućnosti da neko izađe na ulicu i pobuni se zbog bilo čega, gradonačelnik i njegova svita mislili su da će i zagrađivanje biciklističke staze proći nesmetano, ko što je prošlo smanjivanje penzija. I da će svi već sutra ići onom alternativnom rutom, preko Ljubljane.

Ili će makar pokušati da bicikle voze obilznim putem preko reke Save, mada, provereno, bicikli nikako ne mogu da se voze preko vodene površine, pošto postoji opravdana mogućnost da potoneš. Doduše, samo se čekao neki genije da osmisli projekat „Bicikl na vodi“.

Famozni 'lex specialis'

Biciklisti su retka vrsta ljudi, veoma solidarna, pomalo i zeznuta, pa su se već sutra nacrtali kod ograde, u nameri da ometaju radove na „oglednoj Savskoj promenadi Beograda na vodi“, kako se zove to čudo, koje će se graditi na ograđenom delu između Brankovog i Starog savskog mosta. Tu je već izgrađen kafić „Savanova“, objekat u početku predviđen kao privremeni izložbeni štand „Beograda na vodi“, pa se onda neko iz gradske vlasti setio da arapski investitori iz Abu Dabija, navodno, imaju običaj da pored svih gradilišta izgrade kafe u kome će moći da razgledaju planove.

U tom kafiću, pak, niko nije pogledao nijedan plan, već on služi da nekakvi beogradski „šminkeri“ i trendseteri cevče mohito koktel sa pogledom na reku. U kafe do sada nije seo nijedan biciklista, valjda zato što oni više vole da piju pivo iz flaše ispred obližnje prodavnice „Toplica“, koja će takođe biti srušena početkom avgusta, iako se vlasnik dugo opirao, dok mu vlast pod nos nije poturila „lex specialis“, na brzinu donesen „specijalni zakon“ kojim se „Beograd na vodi“ proglašava gradnjom od nacionalnog značaja. A koji mora da ga je doneo i Keops, kada je gradio piramide u Gizi.

„Lex specialis“ im omogućava da ruše i pregrađuju sve na šta naiđu, pod njihovim uslovima, pa i biciklističke staze.

Biciklisti su, elem, dva dana dreždali kod ograde, neki pobesneli predradnik na gradilištu čak je pokušao da „uhvati za gušu“ jednog od vođa biciklističke pobune, pa je gradonačelnik postavio privatno obezbeđenje i komunalne policajce da čuvaju ogradu. Ni oni baš nisu bili raspoloženi da izigravaju bokserski džak za pobesnele bicikliste te su se posakrivali unutar ograde i kukali kako „samo rade svoj posao“, kako ni njima nije jasno kakav to „mozak“ moraš da budeš pa da počneš da „oreš“ biciklističku stazu usred leta.

Biciklisti su onda dali rok od sedam dana gradskim ocima, a i gradskim majkama, da smisle kraći alternativni put, koji neće ići „preko Ljubljane“, i prvi put se pokazalo da svakoj bahatoj vlasti može da se stane u kraj, ako primete kako „nema labavo“.

'Zvaću bicikliste!'

Siniša Mali odjedanput postaje veoma ljubazan i zainteresovan za dvotočkaške muke. Još je falilo da naprasno počne da okreće pedale po Beogradu, iz solidarnosti sa „kolegama“, mada srpski političari beže od bicakala ko đavo od krsta. I spremni su da „zapedalaju“ samo ako eventualno od toga imaju nekakav marketinški ćar.

Redak srpski političar koji na posao odlazi na dva točka je gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović. Istina, premijer Vučić je svojevremeno pohvalio svog saradnika Nebojšu Rodića, trenutnog ambasadora Srbije u Azerbejdžanu, a bivšeg šefa Bezbednosno informativne agencije i ministra odbrane, da je „skroman i vredan čovek, koji na posao ide biciklom, bez pratnje“. Moguće da bi i ostali krenuli da „teraju točak“, naravno, samo ako im za bicikl obezbede službenog vozača i da bicikl bude marke „Audi“.

Elem, gradonačelnik Mali nije počeo da „pedala“, ali prošle nedelje poziva bicikliste na razgovor i ovih dana radnici na 40 stepeni hitro kreću da grade skraćenu biciklističku obilaznicu kroz ulice obližnjeg kvarta Savamala. Iako je trebalo to da urade pre nego što su digli ogradu nasred staze, ali ko je tada računao da će ih snaći prvi srpski biciklistički ustanak.

Kao kod Dušana Kovačevića, sve je postalo drugačije kada je neko viknuo: „Zvaću decu!“

U ovom slučaju: „Zvaću bicikliste!“

Izvor: Al Jazeera

Foto: Privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.