SEĆATE LI SE ŽUĆE: Dirljiva priča momka koji je udomio najpoznatijeg beogradskog psa

0

Pas je čovekov najbolji prijatelj, po ko zna koji put dokazuje i ova priča. Boris Bajčetić, momak koji je udomio čuvenog Žuću, kucu iz beogradskih autobusa, ispričao je njihovu emotivnu i toplu priču.

Ne sećam se tačno kako sam prvi put čuo za Žuću, bilo je to najverovatnije preko interneta, moguće i preko vašeg portala. Postao sam aktivni fan njegove stranice na Fejsu i svakodnevno sam pratio Žucine dogodovštine. Ta njegova svakodnevna vožnja autobusima mi je bila beskrajno simpaticna, divio sam se njegovoj pameti i karakteru. Na stranici sam redovno pratio njegovo kretanje, smejao se komičnim situacijama. Međutim, Žuća je sve vreme bio daleko od mog dela grada…

Jednog dana stigla je dojava da je Žule prešao most i da je viđen ispred Fontane na Novom Beogradu. Bio mi je u komšiluku i bila je to jedinstvena prilika da ga lično upoznam. Požurio sam ka stanici na kojoj je lociran i zatekao ga kako drema među putnicima koji su čekali autobus.

Kao da se znamo odavno, Žule mi se silno obradovao i odmah me je „kupio“. Mazio sam ga dugo, on je uživao i kada bih prestao, gurnuo bi me šapom da nastavim. Kada bi autobus ušao u stanicu, Žuca bi ustao, protegnuo se i fino i kulturno stao u red da uđe zajedno sa ostalim putnicima. Međutim, često su mu „majstori“ zatvarali vrata pred nosom, te se vraćao na svoje mesto za dremanje.

Kupio sam mu tom prilikom i neke viršle koje je nevoljno pojeo. Jer, Žule je skoro uvek bio sit, ručao je po nekoliko puta dnevno, u svakom kraju u kome je gostovao imao je brojne komšije – obožavaoce koji su ga redovno obilazili i donosili mu hranu. Žuca se, naravno, nije mnogo bunio i bio je sve okrugliji , tj. elegantno popunjeniji…

Sledećih nekoliko dana Žuca je nastavio vožnju po Novom Beogradu. Izlazio na stanicama kod Studentskog grada i na Bežanijskoj Kosi, gde se najviše i zadržao. Kad god sam mogao, posle posla, obilazio sam Žuleta, donosio mu hranu i vodu. Na Bežanijskoj Kosi, u dogovoru sa Anom Kojic, Žucinim starateljem i osnivacem Žucine Facebook stranice, kao i sa njegovim velikim fanom Gogom, organizovali smo mu transport do veterinara, gde je bio pregledan i gde je primio sve neophodne vakcine.

I tako, desetak dana, Žule je živeo na Bežanijskoj Kosi. Bilo je to vreme velikih vrućina i Žuletu se očigledno nije vozilo u neklimatizovanim autobusima. Sa prvim osveženjem Žuća je produžio dalje. Kratko se zadržao, opet kod Fontane, a zatim je stigla dojava da je preko centra grada stigao čak do Banjice. Ušao je u trolu na liniji 41 i vozio se do poslednje stanice.

S obzirom na realnu opasnost, zbog gustog saobracaja i uskih trotoara, krenuo sam put Banjice, sa namerom da ga stavim u kola i vratim na Novi Beograd. Stigavši na poslednju stanicu, nisam ga pronašao. I tada je na scenu stupila organizovanost i angažovanost fanova Žucine Facebook stranice koji su me svojim dojavama u realnom vremenu tačno i precizno doveli do Žuleta koji je dremao nasred trotoara ispred knjižare u blizini banjičke pijace.

Krenuo je sa mnom, uskočio u kola i poveo sam ga kući. Želeo sam da ga malo sredim i okupam. Kupanjac je prošao super, nije se mnogo bunio i brzo se raskomotio i zadremao na krevetu. Tada sam shvatio da Žucu ne mogu da vratim na ulicu, to više nije bila opcija…

Nameravao sam da ga pričuvam dok se ne pojavi neko ko će ga usvojiti. Plašio sam se da će loše reagovati na život u stanu, da neću moći da mu pružim dovoljno pažnje usled brojnih poslovnih obaveza.

Medutim, Žuća je reagovao odlično. On je pas koji je već bio naučen na povodac, u šetnji ide uz nogu, vršenje nužde obavlja napolju, ide stepenicama, naučio je i da ulazi u lift. Žuća se zaista odlično snašao u stanu. I promenio je i moj bioritam, uz Žuću se budim rano, dugo šetamo, i ono što je najbolje dobio sam iskrenog prijatelja koji mi je oplemenio život. Shvatio sam da smo se „našli“ i da želim da ga zadržim.

U dogovoru sa Anom Kojić, njegovom vernom starateljkom još iz Koteža, iz koga je krenuo u svoje avanture, tako je i bilo, zadržao sam ga.

Žuća je pravi momak i drugar. Sa njim možete i na pivo. Na jednom dunavskom splavu Žuca je miljenik svih! Žuća ima i svoje drugarice koje ga vode u fensi kafiće po Senjaku, to su Goga i Sanja. Žule ima svoje verne fanove svuda, njega prepoznaju i sa njim se slikaju u parku, kod veterinara, u pekari… Žuća obožava ljude. Decu naročito. Ostale pse uglavnom ignoriše, a na ljubavi prema mačkama i pticama, moramo još poraditi…

Ja se iz hobija bavim fotografijom a Žuća mi je omiljeni model!

Žule je pomalo i lenština, ne voli puno da šeta. Zbog dugogodišnje preterane i nekvalitetne ishrane na ulici, ima i probleme sa želucem, ali i to rešavamo u hodu. Žule je buckast i na programu je dijetalne ishrane za osetljivi stomak.

U mom kraju nema puno autobusa, ali ponekad u daljini ih čuje i podigne uši. Iz tog razloga sam ga namerno nekoliko puta vodio pored autobuskih stanica.

Gledao ih je značajno, ali se i pribijao uz moju nogu.

Nije krenuo ka njima…

Nadlanu / izvor: životinje.rs

Foto: zivotinje.rs

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.