KOJIN TESTAMENT NOVIM GENERACIJAMA: Politika zaglupljuje i iritira

0

Vođa Discipline kičme Dušan Kojić Koja u intervjuu za Nacional.hr govori o ceni svoje doslednosti, o odnosu s ocem Blagojem Kojićem, koji je bio u uskim krugovima intelektualne elite veoma uvaženi književnik, zbog čega poštuje YU grupu i zašto nosi uniformu s početka karijere. Prenosimo vam najzanimljivije delove intervjua.

Dušan Kojić Koja jedan je od upornijih i originalnijih muzičara u regionu. Nakon raspada grupe Šarlo akrobata 1981, Koja je osnovao grupu Disciplina kičme. Danas, 35 godina kasnije, Koja je jednako pun kreativne energije kao na početku karijere. Krajem prošle godine objavio je novi, 13. studijski album “Opet.” na kojem je naglasio fank zvuk, ali i odao počast svom velikom idolu Džimiju Hendriksu u istoimenoj pesmi. Kao i uvek do sada, u svega nekoliko reči pesme uspeva ući u srž nekih društvenih problema, zadržavajući pritom status jednog od najcenjenijih rok pesnika.

Zašto ste za album “Opet.” ponovo obukli staru “uniformu” iz ranih dana svoje karijere?

– Uniforma nije stara, već stilizovana verzija sakoa s epoletama sa samog početka Discipline kičme. Mislim da je ovo trenutak kad to treba ponovo pokazati. Vreme je takvo. Naporno, pogotovo za rokenrol koji danas zvuči bezopasno i često nezanimljivo.

Koliko vas svakodnevna politika inspiriše za vaše pesme, a koliko vam odmaže u kreativnom izrazu?

– Ne može inspirisati. Više odmaže, iritira i zaglupljuje. Ali i na to treba računati, hteo ja to ili ne. Politika je prisutna više nego ikada u našim životima, pa tako sigurno utiče i na to što želiš reći.

Proveli ste deo života u Londonu, udaljeni od Balkana i svakodnevnog političkog blata svoje zemlje i celokupne regije. Je li vam teško živeti danas u Beogradu, uz svakodnevne bujice političkih gluposti u medijima?

– Nije meni teško živeti u Beogradu jer se ipak bavim onim što volim i živim od toga, stoga mi eksplicitno kukanje zbog političke i društvene situacije u tekstovima nekih, uslovno rečeno uspešnih, domaćih rok grupa ovde zvuči licemerno, a sad je to postalo i opšte mesto. Nemoj misliti da Engleska nema svoje političko blato i gluposti. Naprotiv. Da ne govorimo o njihovoj umešanosti u naš problem.

Vaš otac Blagoje Kojić bio je cenjeni srpski pisac čija dela su prevođena na više svetskih jezika. Koliko su njegova proza i način pisanja uticali na vas kao tekstopisca i autora?

– Moj otac je bio cenjen u književnim krugovima, ali nikad nije uspeo živeti profesionalno od toga, s obzirom na to da mu je izraz bio prilično težak, a nije se hteo dodvoravati onome kome treba. Nije previše literarno uticao na mene. Njegove rečenice znaju potrajati i celi jedan pasus, ako ne i duže, dok je kod mene suprotno. Ali mi je pokazao npr. italijanski i ruski štim na gitari.

Blagoje je umro 1981. kada je objavljen album grupe Šarlo akrobata “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”. Je li bio srećan zbog vaše odluke da se bavite rokenrolom?

– Naravno, kao i svaki roditelj, bio je oprezan i skeptičan. Pitao se i hoću li od toga uspeti živeti i koliko je to ozbiljno. Tako da je meni bilo veoma bitno to što je ipak dočekao da vidi na TV-u Šarla akrobatu kako osvaja nagradu na Subotičkom festivalu. Mislim da mu je to značilo.

Koja je cena doslednosti vašem karakterističnom muzičkom izrazu?

– Pa eto, kraći sam za neki novac, kuće, automobile, restorane, jahte ili šta god… Baš sam skoro nekom rekao da bih jednog dana mogao sastaviti hronologiju napada na ovaj band i njegovog tvorca, kroz dekade. Interesantno mi je što se to može desiti i danas, s novim generacijama koje bi trebale biti naprednije, a uzrok vidim u povratku društva unazad. Posle ratova i ulaska kapitalizma na ove prostore, kada se školstvo menja i pojednostavljuje, kada se sadržaj koji dobijamo kroz medije banalizuje, kada se slabo čita i piše i kada se sve tržišno meri i vrednuje. Neko će sa zadovoljstvom reći da “to nije ipak do tebe”, što bi možda moglo biti tačno da nije relevantnih albuma i pesama koje ovaj band konstantno isporučuje, evo već 34. godinu. Naravno, ima i dosta onih koje ovaj zvuk u startu muči. Ne razumeju o čemu se tu radi, a kad čovek nešto ne razume, on to često napada i omalovažava jer mu je tako lakše

Krajem prošle godine nastupili ste kao specijalni gost YU grupe na velikom beogradskom koncertu u Hali sportova. Odakle vi s YU grupom? Kakvi su utisci posle koncerta?

– Disciplina kičme je 1986. imala obradu pesme “Čudna šuma” s prvog albuma YU grupe i to je bio veliki hit koji nam je pomogao i pogurao nas više na radio i TV, a istovremeno na neki način ponovo vratio pažnju publike na YU grupu. Dragi Jelić nam je gostovao na EP-u “Dečija pesma”, imali smo i neka “džemovanja”, tako da naše prijateljstvo i uzajamno poštovanje traju godinama. Spomenuti koncert bio je proslava 45-godišnjice grupe i pozvali su neke goste da nastupe s njima na slavlju, između ostalih i mene. Takav poziv se ne odbija. Žika Jelić je stariji od moje majke godinu dana, a iz Stonsa je samo Čarli Vots stariji, ostali su mlađi. YU grupa je onaj bend koji kad čujete na radiju, poželite pojačati zvuk, a takvih regularnih rok grupa je sve manje. Takođe, dok su oni iskreno istraživali i bavili se spojem etno melosa i rokenrola, Bijelo dugme im je pokralo ideju, kao uostalom i štošta drugo iz raznih izvora, pa je postalo najpopularnija grupa u Jugoslaviji. Taj pastirski rok Bijelog dugmeta je preteča i uvod u turbo folk koji hara ovim krajevima – zaključio je Koja.

Foto: facebook

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.