ODAKLE MI PRAVO DA LAŽEM NAROD: Potresno pismo bivšeg urednika Studija B

0

Donedavni voditelj i urednik na radiju Studija B, Veljko Pajović, u tekstu koji je zatresao srpsku javnost objasnio je zbog čega je nakon skoro četvrt veka odlučio da napusti simbol beogradskog radio novinartsva.

„Godinama ustajem rano, a svanulo mi je tek pre neki dan. Prelomio sam da, posle nepunih četvrt veka, odem iz Studija B, sa čijih sam radio-talasa – a maštajući još kao dečak da ću jednog dana sesti pred njegove mikrofone – slušao i upijao svaku izgovorenu reč. Mudru Radovićevu, oštru Vještičinu, vrcavu Jelićevu, lucidnu Markovu. Da odem sa vrha odakle se najbolje vidi Beograd, odakle pogled seže do Fruške gore, Cera, Avale, Vršačkog brega… I sa kojeg će se, u nedostatku pogleda na običnu ljudsku muku, u bliskoj budućnosti, najverovatnije, najbolje videti svakodnevno izrastanje Beograda na vodi.

Možda i najava da će radio, posle privatizacije, biti izmešten iz „Beograđanke“ nagoveštava otvaranje osmatračnice na 23. spratu sa koje će građani, uplatom poglednine primerene njihovom džepu, posmatrati nastajanje nečega o čemu nikada nisu bili ni pitani, ali koji znaju da se sve to gradi za njihovo dobro.

Očekivanja

„Nećeš valjda na ulicu, upita me koleginica“, kada sam joj saopštio da sam upravo potpisao sporazumni raskid ugovora o radu sa Studiom B.

„Hoću“, i ne sačekavši njenu reakciju, kažem joj da sam svestan svih posledica takvog postupka, da se sve to dugo krčkalo u meni i da želim da odem jer ne mogu više.

Tačnije, odavno već – ne mogu više. I ne očekujući da me podseti na razloge za ostanak u firmi, kažem joj da i ja imam kredit, da ne znam šta nosi svaki novi dan, ali znam da imam sebe i da odlazim, baš zato što hoću da sačuvam svoje zdravlje, svoju vedrinu, svoju – valjda je još uvek imam – kreativnost.

U očekivanju privatizacije, kojoj sam se istinski radovao jer uostalom bez privatne inicijative nema napretka, očekivao sam da će mi se ispuniti san da, kada već nisam zbog prirode posla koji obavljam i sam preduzetnik, konačno počnem da radim za vlasnika koji će u meni prepoznati energiju, ideje, snagu, marljivost.

Politika je od devedesetih nagrizala radio i on je sve manje ličio na sebe. Kod mene je, kao i kod velikog broja kolega, uvek tinjala nada da stvari mogu da se poprave i da Studio B možemo da vratimo na put kojim su ga poveli njegovi osnivači. I zato smo odlagali odlazak, neko više, neko manje, sve nadajući se da će neko shvatiti značaj brzog, savremenog, urbanog radija kakav je srpskoj prestonici potreban. Koliko je bila važna reč, u istoj meri Beogradu je značio i moderni muzički zvuk Studija B.

Kada smo spajali radio i TV jutarnje programe, sa željom da direktno čujemo Beograđane koji traže našu pomoć u rešavanju njihovih svakodnevnih problema, pala mi je na pamet ideja da tu rubriku, povezujući dva medija, i nazovem „Gledajte da nas slušate, gledaćemo da vas čuju“. Znale su kolege da ću već nečega da se setim. Verovao sam da ćemo za najbolnija pitanja imati kameru u svakom trenutku i da ćemo zagrebati tamo gde baš treba, tamo gde najviše boli.

Međutim, kako je vreme odmicalo, shvatio sam da su me ostavili samog, isturenog na položaju, samog pred slušaocima i gledaocima. Slušaoci su tražili da kamera snimi bespravnu gradnju, da zakucamo na vrata prvih ljudi ovog grada i da ih pitamo gde je pomoć za penzionere, porodilje, samohrane majke, da zahtevamo… Da tražimo, a ne da ih hvalimo. Da javimo da je „španac“ iskočio iz šina, da pitamo koliko košta Most na Adi, da suočimo suprotstavljena gledišta povodom izgradnje Beograda na vodi, da…

Nisam više imao hrabrosti da na sebe preuzimam obavezu da pomažem ljudima, znajući da ću ući u fazu kada, bez logistike kuće za koju radim, počinjem da ih obmanjujem. Nisam predsednik Vlade, ja sam jedan običan čovek, kome je bog dao da govori u ime obespravljenih. Onda, odakle mi pravo da ih i ja lažem. Dobro, nisam premijer, ali citiraću Seneku: „Živite među ljudima kao da vas Bog posmatra, obraćajte se Bogu kao da vas ljudi slušaju. Onda ćete dobiti ono što ste tražili.“

Trebalo je otići i one novembarske noći kada se tresla Srbija i kada je stradalo Kraljevo, a o tome radio, oko dva časa iza ponoći, nije ništa javio jer, sem tonca, tamo nije bilo živog čoveka. Trebalo je otići i onda kada sam usred konferencije za novinare shvatio da imam važnu vest o poskupljenju prevoza i da odmah o tome, zahvaljujući radiju kao najbržem mediju, prvi obavestim Beograđane šta im se sprema.

„Ponuda”

Izveo sam tadašnjeg direktora GSP ispred sale, zamolio ga da sačeka na uključenje u program. Zvao sam radio, zvonilo je, niko se nije javljao. Onda sam, sav mokar, ali dovoljno pribran, simulirao uključenje u program obavivši „razgovor“ sa prvim čovekom GSP, zahvalio mu što je govorio za Studio B, da bi se on potom vratio na razgovor sa novinarima ostalih redakcija. Bilo me je sramota, iako nije znao šta se dogodilo, da pođem za njim natrag u salu.

Nisam otišao ni do studija. Bio sam sluđen. Da, trebalo je tada otići i zauvek zalupiti slušalicu. Trebalo je otići, da, trebalo je otići i na Dan Studija B 1. aprila 2012. godine kada je svečano otvaran plato ispred Beograđanke nazvan po Ðoki Vještici, tamo gde je on, osamdesetih godina prošlog veka, učinio sve da se izgradi fontana „Vrelo života“. Umesto biste ili bareljefa, sklepali su obeležje od plastike. Ej, bre, plastika za čoveka koji je pokretao Beograd? Da, trebalo je otići.

Iz Studija B izašao sam u utorak 12. januara ove godine, u rani popodnevni sumrak. Čekao sam, ispred „Beograđanke“ na putu do kuće, autobus sa moje linije – 31 i, onako zamišljen, dodao još tri nule na tu brojku. Ozbiljno sam se, kao odgovoran čovek, upitao da li toliko vredi moj mesečni rad, sadržan u 25 godina iskustva, znanja, posvećenosti, iskrenosti, davanja. To što mi je ponuđeno odbio bi i voditelj početnik s izrazito teškom govornom manom.

Nisam ušao u taj autobus, krenuo sam pešice. Na drugu stranu.“

Izvor: Newsweek

Foto: printscreen

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.