BEOGRADSKI FANTOM: Njegov potpis stajaće zauvek na asfaltu

0

Priče o Beogradskom fantomu imaju različite početke, ali, nažalost, samo jedan kraj.

Umesto u “konjima” bogatom poršeu, ferariju ili bentliju, igrom sudbine, skončao je u ladi. I da ironija bude kompletna, poslednji kubik kiseonika nije udahnuo na beogradskom asfaltu, negde na potezu od Autokomande do Slavije, tamo gde je izvodio svoje noćne predstave, već na autoputu u blizini Požarevca kad se neki džukac, svi veruju pripadnik narodne milicije, namerno zakucao u njega nesvestan da je tim činom Vladi Vasiljeviću kupio ulaznicu za besmrtnost. Tako je iz smrskane lade u legendu otišao omiljeni lik velike većine Beograđana krajem 70-ih. Sećam se kako sam se s ćaletom iskradao iz kuće da uživo gledam vratolomije na četiri točka Beogradskog fantoma.

“Dete da mi ostaviš. A ti idi i radi šta hoćeš”, presekao nas je glas moje majke na pola dvorišta. Delilo nas je samo 10-ak metara od prolaska kroz trijumfalnu kapiju u dvorištu. Ćale se kleo da je znao Vasu, da su pili pivo u Šumatovcu. Ja sam te noći, po majčinoj zapovesti, ostao kući i nikad nisam uživo video Vasine vratolomije.

Ko je bio Vladimir-Vlada Vasiljević? Zvali su ga Vasa Opel, jer je voleo da “pozajmljuje” automobile marke opel, ili Vasa Ključ, jer je mogao da otključa svaka kola, tvrde upućeni. Imao je tri strasti: cigarete, brze automobile i jednu Vesnu. U mom kraju, na Bulbuderu, dugo je prepričavana priča da je ljubav prema Vesni bila razlog Vasinih vratolomnih vožnji po gradu. I naravno, Vesna je po toj priči bila s Bulbudera. Niko nije mogao da kaže gde tačno živi i kako tačno izgleda, ali su Bulbuderci s ponosom tvrdili da je rođena i odrasla na našoj strani Zvezdare.

Legenda o Beogradskom fantomu rođena je jedne prolećne noći kad je maznuo porše “targa 911f” teniskog gasterbajtera Ivka Plećevića. Čovek je doterao ljutu mašinu iz Nemačke ne sluteći da će njegov kao sneg beli porše zapasti za oko Vladi Vasiljeviću. Kad ga je “pozajmio” krenuo je u silovitu vožnju beogradskim asfaltom. Svake noći posle 22,00 sata izvodio je istu predstavu. Velikom brzinom bi se kroz bulevare dovezao do Slavije, gde bi napravio tri kruga i posle nekoliko okretanja pod ručnom nestajao u noći. Policija je njegovu vožnju doživljavala kao provokaciju. Ne bez razloga. Jedan beogradski mangup igrao se s organima reda socijalističke države u kojoj su moći policajaca, jednako kao i vojnika, izjednačavane s božanskim.

Obično se od Bulevara revolucije, današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, spuštao Ulicom Boris Kidriča, današnjom Beogradskom, do Slavije na kojoj ga je čekala publika i policija. Nekoliko hiljada Beograđana je zdušno navijalo za svog novog heroja, za urbanog junaka koji se po mitološkom modelu sukoba dobrog i lošeg bori na strani slabijeg (naroda) protiv policije. I nije tu bilo mesta za ideologiju ili, kako su mu neki prišivali kasnije, rušenje titoizma i ustavnog poretka. Čovek je jednostavno bio avanturista i umetnik. A kako je svaki umetnik, po Hičkoku, egzibicionista, voleo je da svoja dostignuća prikazuje pred drugima. Čitava Vasina karijera stala je u tih nekoliko prolećnih noći. Trasu vožnje najavljivao je preko radija, tako da su Beograđani znali gde da ga čekaju. Odmetnika za volanom i princa beogradskog asfalta, kako je kršten deceniju-dve kasnije, uživo nisu posmatrali samo muškarci, iako se, ruku na srce, mora priznati da su bili u velikoj većini. Bilo je i dama koje su umesto baleta ili pozorišta radije gledale Beogradskog fantoma. Na Slaviju su se, kao na utakmicu, nosili radio prijemnici, stolice, semenke i nešto za piće.

Kad je narod počeo da im se otvoreno smeje u lice, murija je postavila zamku. Autobusima GSP-a blokirala je sve izlaze sa Slavije. Ma koliko bio vešt, Fantom nije uspeo da izbegne dva Ikarbusova autobusa. Udario je u njih. Pre sudara iskočio je iz poršea i nestao u masi. Narod nije dao svog Fantoma. Slupani porše vraćen je Ivku, koji ga je ubrzo prodao. Izdaja je, kao u svakoj srpskoj priči, od Kosovskog boja do ubistva Karađorđa i hvatanja Draže, bila uzrok i Vasine propasti. Cinkaroška crta našeg karaktera uvek je prinosila najveće junake dželatima na panj. Ime cinkaroša nikad nije dospelo do javnosti, mada se sumnjalo na nekoliko likova iz Vasinog okruženja, koji su poput njega bili vešti “pozajmljivači” kola. Da li zbog pritiska ili profesionalne sujete, tek neki dripac je otkrio muriji identitet Beogradskog fantoma. Sve ostalo je bila rutina. Sudija Okružnog suda u Beogradu mu je, zbog „oduzimanja“ dva automobila i ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, zacepio kaznu od dve godine i šest meseci zatvora. Krimosi su ga poštovali, mada su znali da nije njihova sorta. Jednog dana, posle posete sestre, Vlada Vasiljević je pobegao kroz prozorče (šuber) iz Centralnog zatvora. Tri dana kasnije se sam vratio u zatvor. Rekao nam je da je morao da obavi još jednu noćnu vožnju, da policajci ne misle da su ga pobedili. Za kaznu je dobio 30 dana u samici. Posle toga Fantom je bio zatvorenik bez mane.

Šest najlepših noći krajem 70-ih Beograđani su proživeli zahvaljujući Vladi Vasiljeviću. Ovaj borac protiv sistema, čiji potpis će zauvek stajati na beogradskom asfaltu, može poslužiti kao putokaz novim generacijama kako se na šmekerski način izlazi iz hladovine anonimnosti.

B.Jakić

Foto: printscreen / Nadlanu

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.