Uz zapljuskivanje mora, muziku, iće i piće: Dalmacija – tako lepa, a tako blizu…

0

Smatrate sebe hedonistom? Onda morate da okusite dalmatinsko gostoprimstvo, a najbolja ilustracija biće vam sledeća anegdota: na povratku iz delte Neretve, site, podnapite i za pesmu orne, zateklo nas je pitanje jedne koleginice: "Kad će večera?" Pošto smo je svi zgranuto pogledali, nasmejala se i zaključila: "Pa već deset minuta ništa nismo okusili!"

Zalazak sunca iznad zaliva u Starom gradu

Poveo Slovenac Srbe na Hrvatsko primorje posle svih belaja koji su nas na ovom našem Balkanu zadesili u poslednjih četvrt veka… Zvuči kao početak dobrog vica? Ipak, nije. Doduše, postavka je pomalo neobična (neki bi rekli: neurotična), a još je neobičnija činjenica da je svih pedesetoro građana Srbije (budimo politički korektni) – novinara, turističkih radnika i predstavnika granskih sindikata – napisalo identičan kraj: bilo je to predivno, nezaboravno i nostalgično putovanje, ispunjeno flešbekovima iz prošlosti, dobrim vibracijama, smehom, pesmom i ponekom suzom ganutosti, garnirano dalmatinskim pršutom, morskim specijalitetima, dobrim vinom, smokvama, grožđem… I, naravno, divnim domaćinima.

Udari nostalgije

Na prostranom parkingu u luci Starog Grada, nedaleko od konobe na čijem uličnom zidu, tik uz rukom ispisani meni (svakodnevno se menja), koji se nudi namernicima, stoji tabla s natpisom “Ministarstvo TUĐIH poslova”, a naš vodič-dobrovoljac Nikola Lupi, direktor marketinga hotela “Arkada” i potomak poznate lokalne plemićke porodice Vučetić, tvrdi da je to jedino dislocirano ministarstvo iz Zagreba – u mnoštvu besnih automobila, bojom (žumance žuta), nabudženim felnama i drugim detaljima kočoperi se “fića” (ne “topolino”) iako je poslednji s trake kragujevačke “Zastave” sišao davne 1987. godine. Nedaleko od ovog oldtajmera parkirana su dva nešto mlađa “jugića”, doduše neušminkana, pa sam za tren pomislila da sam se vremeplovom teleportovala u srećne osamdesete… Taj osećaj pojačao se kad smo iste noći otišli na večeru u hotel “Hvar” u Jelsi, gde je sve vrvelo od zaposlenih iz Timočkog okruga, koje je sindikat poslao na radničke sportske igre! I na zabavi posle večere razvezlo se užičko…

Po obilasku starigradske luke zašli smo u tipične tesne, gotovo klaustrofobične mediteranske uličice, a s visokog prozora, ispod kojeg je tabla njemu u spomen, pogledom nas je pratio vremešni Vicko Šoljan, nekadašnji reprezentativac u plivačkom maratonu.
A onda, dve uličice niže, u svoj svojoj monumentalnosti otvara se Trg Svetog Stjepana (na njemu su bista i letnjikovac Petra Hektorovića s ribnjakom iz 16. veka), isti onaj na kojem je snimana kultna serija “Naše malo misto” režisera Miljenka Smoje. Ko iz srednje generacije ne pamti Luiđija i Bepinu?

Doduše, Stari Grad je onakav kakvim ga pamtim, ali novoizgrađeni deo, prislonjen uz viševekovno gradsko jezgro, nekako se ne uklapa najbolje iako je primetan trud da se podražava tradicionalna gradnja. Ali naselje koje odbrojava gotovo dva i po milenijuma od osnivanja (obavezno posetiti gradski muzej, čija postavka mnogo toga razjašnjava), a osnovali su ga Stari Grci pod nazivom Faros (svetionik) u dubokoj uvali, idealnoj za zaštitu brodova od oluje, zaslužuje bar dvočasovni obilazak.

Kao i svi krajevi Balkana, ostrvo Hvar može se pohvaliti burnom istorijom, jer su se na ovom tlu smenjivali Grci, Rimljani, Mlečani, Vizantijci, Napoleonove trupe, Austrougari… I sve vreme, pa tako i danas, vredni ostrvljani gajili su lavandu i autohtone sorte grožđa od kojih su pravili vino, jer se od nečeg moralo živeti. Još jedna zanimljivost vezuje se za Starigradsko polje: naime, do današnjih dana sačuvana je antička grčka podela zemljišta kao sistem puteva i jednako izdeljenih parcela, pa je od pre desetak godina pod zaštitom Uneska.

Pakleni otoci ispred luke Hvar


Prvi renesansni teatar u ovom delu Evrope

Kako je grad Hvar, s čije tvrđave Španjole puca pogled na božanstvene Paklinske ili Paklene otoke (nazvane po borovoj smoli paklini i nisu ni u kakvoj vezi s rečju pakao, naprotiv!), u srednjem veku bio podeljen na pučko i plemićko naselje jasnom linijom razdvajanja, a vredni pučani trgovci s vremenom postali bogatiji od onih plave krvi, baš u pučkom delu grada u 16. veku izgrađeno je pozorište, u koje su dolazili i oni iz viših krugova iako su imali svoj teatar. Zašto? Pa predstave su bile zanimljivije!

U šetnji plemićkim kvartom pred nama je iskrsnuo mali, (od hodanja uglačanim) kamenom popločani trg, na njemu monumentalno zdanje prvog renesansnog teatra na Balkanu (onog malopre pomenutog), a na masivnim vratima neobičan saobraćajni znak zabrane: u crvenoj kružnici precrtana silueta muškarca koji urinira i, ispod, otvorene makaze. Stresla sam se, ali verujem da će ta opomena odvratiti od prostačkog nauma one kojima je namenjena…
A na Pelješcu – vinogradi se prostiru unedogled, čak i po strmim padinama kojima nikakvo vozilo ne može prići, pa se sav posao oko grožđa mora obavljati ručno, zatim, šume, a izgorele su desetine hektara, jer svakog leta besne požari (kao u mom detinjstvu), pa se umesto njih šire šume vetro-parkova (kod nas su nedavno otvorena skromna dva), i – malostonski kineski zid, prava turistička atrakcija ovog dela obale. Doduše, dug je samo 5,5 kilometara i ne vidi se s Meseca, ali odlično podražava onaj koji je nekad sprečavao prodor mongolskih hordi u kinesko carstvo. A Orebić… i ko je bio u njemu i ko nije, treba da ga poseti i da prošeta predivno uređenom rivom.

Merak i dert

A sad o onome što je na mene (verujem i na ostale iz grupe) ostavilo najsnažniji utisak: svih pet dana boravka na Jadranu pratila nas je muzika počev od prvog na Hvaru kad su nas u restoranu kampa Vira u istoimenom zalivu, vlasnika i odličnog domaćina Milana Jukića, dočekala trojica momaka setnim dalmoškim melodijama, pa do poslednje noći u neumskom hotelu “Zenit” (divan je uprkos tome što u njegovu obnovu, po rečima gostoljubivog i predusretljivog direktora Ivana Lakića, ni dinar nije uložen već tridesetak godina), gde nas je zabavljao srednjoškolski profesor muzike, ambiciozno nastrojen da nekolicinu naših, naravno, najzgodnijih devojaka “okrene, obrne, iz njegovog sela nisu” uz dinamične taktove linđa, koji se, kako taj poznavalac tvrdi, neguje samo u Dubrovniku i Neumu (za ovo drugo nisam znala). Temperamentni profesor toliko se zaneo da je jednoj našoj koleginici gotovo iščašio rame obrćući je.

A između – petorica Korčulana iz klape “Proizd” prvo su nas zabavljali na brodu do ostrvskog raja po kojem su izabrali ime, s najčistijom i najprozirnijom vodom u ovom delu sveta, a kad smo se iskrcali, nisu prestajali da sviraju i pevaju do povratka pet-šest sati kasnije, pa smo se u Vela Luci jedva rastali, jer su nas s pristaništa, dok smo se ukrcavali na trajekt za Orebić, pratile čežnjive melodije… Čini se najmlađi među njima, jedva dvadesetogodišnjak, toliko je lepo pevao dalmatinske, srpske i makedonske pesme da su mi suze grunule na oči kad je s merakom razbio čašu pevajući “Jesen stiže, Dunjo moja”. Zbunjena (i, priznajem, pomalo opterećena srpsko-hrvatskim odnosima), upitala sam ga otkud zna čak i “Tamo daleko”, a dragi plavušan me je razoružao i postideo jednostavnim odgovorom: “Trudim se da naučim svaku lepu pesmu koju čujem”. Baš mi je očitao lekciju! Eh, šta je mladost i… neopterećenost političkim trenutkom. Eto sreće da sva naša deca tako razmišljaju, možda bi svet za koju deceniju bio bolji…

A sad – ekskluziva: momci iz klape “Proizd” gostovaće uskoro u emisiji Saše Filipovića “Tabloid” pa ćete moći da proverite moje navode: gledajte ih i slušajte, i sigurno ćete poželeti da odete na Korčulu, možda i da se tamo venčate.
Vođa te klape Marjan ima toliko čist, divan i moćan glas da ga ne mogu nadjačati ni udružene sirene tri remorkera. I što je najvažnije – uživa dok peva, pa tu energiju kao zarazu prenosi na sve koji ga slušaju. Svaka čast, Marjane, ponovo bih se udala (za svog čoveka) kad bi mi ti sa svojom klapom pevao na svadbi.

Pogled na tvrđavu Španjola iznad grada Hvara

I još meraka

Priznajem, još me je jedan muzičar osvojio: Branko Medak, krupni momak dobroćudnog lica, kozer i zabavljač, dočekao nas je u “Vili Neretva” Pava Jerkovića, u delti istoimene reke posute lokvanjima, kanconom “O sole mio” čim smo se trupicama (drvenim brodićima plitkog gaza, karakterističnim za ovaj kraj) usidrili ispred tog restorana, a prethodno smo na plantažama našeg domaćina Jerkovića brali mandarine za poneti. Uz bogat ručak, koji je uključivao lokalnu poslasticu – brodet od jegulja i žabljih bataka, kao i celi pršut postavljen na stalak da ga gosti sami režu – nizale su se pesme “od Vardara pa do Triglava”, a na vrhuncu zabave čuli smo i “Taj tavrlje”. Braća Bajić bila bi oduševljena.
A dok je pevao “Granadu”, za koju ima i stas i glas, u jednom trenutku malčice je zafalširao, ali se nije zbunio. Rekao je: “Ne valja”, pa utrčao u kuhinju restorana, izvrnuo jednu hercegovačku lozu koja leči sve, pa i glasne žice, i besprekorno otpevao završnicu.
Kako su se prilikom povratka do autobusa Branko i harmonikaš ukrcali u drugu trupicu, nasred kanala prešli su u našu da pesmom zaokružimo druženje, praćeni srdačnim mahanjem belim rupčićima posade “Vile Neretva”, u kojoj se, inače, obučavaju mladi konobari iz Banata, jer gospodin Jerković redovno dolazi u Vojvodinu, gde ima prijatelje među ugostiteljima.

A Slovenc Jože Kovač iz “Trija marinero” pratio nas je tokom celog puta, pa smo čekanje na trajekte prekraćivali uz gitaru i pesmu. U sućurajskoj luci odnekud su se stvorili pladnjevi puni dalmatinske pršute i paškog sira, rasprostrti po kamenju, dok smo pogaču rukama lomili zaslađujući se suvim smokvama i hvarskim grožđem…

Vreme je za Jadran!

Inače, pre pet-šet godina je Turistički savez Hrvatske ogromnim bilbordima po svim većim gradovima Srbije privlačio pažnju naših građana sloganom: “Hrvatska – tako lepa, a tako blizu”, pa sam od njih pozajmila naslov. I mada je kampanja bila sveobuhvatna i dobra, nije urodila plodom, jer je verovatno bilo – prerano. Prema statistici TOS, naši građani još uvek najradije biraju Grčku i u njoj stotine hiljada letuju, a hrvatsku obalu Jadrana posetilo je ove godine jedva desetak hiljada srpskih turista (od toga osam hiljada u “Relax”-ovoj organizaciji) iako nigde na svetu nema tog mirisa mora kao na Makarskoj rivijeri: borovi, lavanda, ruzmarin, magnolije… daju vazduhu onaj čarobni šmek detinjstva, mladosti i uspomena. Naravno, važno je i to što se s domaćinima odlično razumemo, a Dalmatinci su pravi južnjaci – topli, razgovorljivi, srdačni i gostoljubivi.
Bilo koji hvalospev da im uputim, neću preterati i zato – hajdemo na (u srcu) naš Jadran!


Zabava na rajskom ostrvu Proizd uz momke iz istoimene klape


“Relax”-ova ekipa

Slovenac s početka ove priče, šarmantni Jože Režonja, vlasnik agencije “Relaks” i zaljubljenik u Jadran, jedan je od retkih srećnika, jer radi posao koji iskreno voli i poznaje svaku uvalu i svaki hotel duž jadranske obale.
Inače, slovenačka agencija “Relax”, između ostalog, ima zakupljene kapacitete po Dalmaciji, kao i svoja predstavništva u Srbiji, Hrvatskoj i nekim zapadnoevropskim zemljama. Na beogradskoj adresi Knez Mihailova 10 upoznaćete vođu našeg puta, direktora “Relax”-ove filijale Mihajla Jovanovića, koji je sve vreme brinuo čak i o tome da nam ne ponestane hladne vode u autobusu, a njegova preslatka žena Jasna diskretno je vodila računa onima koji bi se izdvojili iz društva.

Naravno, ovo putovanje ne bi bilo savršeno da su nas minirali nervozni vozači. Imali smo sreću jer su za volanom bili Saša Tucić, suvlasnik zrenjaninske firme “Sagot”, koja ima ekskluzivni ugovor s “Relax”-om, i kolega s kojim se smenjivao.

Autor: Mirjana Pantoš

/

Foto: Bronislav Radulović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.