Prva epizoda

0

U trenutku kada se pripremao poslednji zdravstveni bilten bivšeg maršala, Josipa Broza Tita, 4. maja 1980, na splitskom stadionu „Poljud“, igrali su Hajduk i Crvena zvezda

U trenutku kada se pripremao poslednji zdravstveni bilten bivšeg maršala, Josipa Broza Tita, 4. maja 1980, na splitskom stadionu „Poljud“, igrali su Hajduk i Crvena zvezda

Zdravko Reić, novinar: „Svi su znali da Tito umire. Samo se čekao dan kada će se to dogoditi. Niko nije mogao da veruje da će se to desiti baš tada“.

Marko Marković, komentator: „U jednom trenutku su mi iz režije Radio Beograda javili da nastavim da prenosim, ali nižim tonalitetom“.

Dušan Savić, igrač: „U jednom trenutku su tri čoveka ušla u teren i pokazivala sudiji da prekine utakmicu“.

Marko Marković, komentator: „Ante Skataretiko, tadašnji predsednik opštine Split, kada je utakmica bila prekinuta, saopštio je tu tužnu vest“.

Zdravko Reić, novinar: „Kada je Skataretiko objavio tu vest, svi su plakali“.

Dušan Savić, igrač: „Sećamo se tih snimaka, kada su neki igrači plakali. Vujovići su ležali na travi…“

Zlatko Vujović, igrač: „Svi smo bili u šoku zajedno sa 50 hiljada gledalaca“.

Zdravko Reić, novinar: „Možda se sada svi sprdaju s tim, ali činjenica je da su svi plakali i da je 50.000 gledalaca zapevalo „Druže Tito mi ti se kunemo““.

Dušan Savić, igrač: „Mislim da je to bila više reakcija straha, šta će biti posle, nego što su u pitanju bile emocije“.

Zdravko Reić, novinar: „U analima je ostalo zabeleženo kako jedan nogometni puk tuguje za maršalom“


Ono sto jedna normalna država doživi u jednom veku, to je Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija doživela osamdesetih. Od „novog talasa“, Olimpijade u Sarajevu, jugoslovenskog „Band Aid-a“, preko Kusturičine Zlatne palme i zagrebačke Univerzijade do nagoveštaja raspada države.


U ovoj deceniji prvo veliko fudbalsko takmičenje bilo je SP u Španiji 1982. godine. Počeci tržišne ekonomije i gospodin Sorensen, najviše su uticali na epizodnu ulogu „plavih“ na Mundijalu u Španiji, 1982. godine.

Marko Marković, komentator: „Na okupu su se našli naši asovi koji su u evropskim klubovima bili bogati i osioni“.

Ivica Šurjak, igrač: „Dogovorili smo se da igrači izaberu kopačke u kojima će igrati, jer to je moja „olovka“ i bilo je dogovoreno da izaberemo ko će nositi „Pumu“, a ko „Adidas““.

Sukob manekena „Pume“ i „Adidasa“, i naporne pripreme, stvorile su lošu atmosferu u ekipi, Miljana Miljanića.

Ivica Šurjak, igrač: „Petnaest dana pre svetskog prvenstva, imali smo sastanak na kome nam je predsednik saveza rekao da svi moramo igrati u kopačkama „Adidas“. To nas je poremetilo jer je neko dobio novac od „Pume“, neko od „Adidasa““.

Zlatko Vujović, igrač: „Imali smo posle toga pripreme i na Paliću i u Novom Sadu, tri puta na dan. U 6, u podne i u 19, kako bi se navikli na vrućinu u Španiji“.

I pored svega, ekipa je na Svetsko prvenstvo ispraćena sa dosta optimizma.

Zdravko Reić, novinar: „Napisao sam u tadašnjoj „Slobodnoj Dalmaciji“ da, ako naša reprezentacija ne prođe prvi krug, lopta nije okrugla nego kockasta“.

Dragan Pantelić, igrač: „Imali smo u ekipi jednog Edhema Šljivu, jednog Papeta Sušića, Pižona, Zajeca… sve su to majstori sredine terena. Ali zamislite da 11 majstora zida jednu zgradu, a nema ko da doda malter, vodu, ciglu… Nismo imali radnike“.

Prvo razočarenje, desilo se već na početku. Umesto lake pobede, samo sparnih i dosadnih 0:0 sa Severnom Irskom.

Zlatko Vujović, igrač: „Bilo je uveče 40 stepeni i dosta vlage i mi smo „pukli““.

Ivica Šurjak, igrač: „Jednostavno nisamo mogao disati, kako ja, tako i drugi igrači“.

Usledio je meč sa starim znancima, reprezentacijom Španije, za tu utakmicu pojačanom jednim Dancem – Sorensenom, slučajno sudijom.

Ivica Šurjak, igrač: „Skandal je bio kada je sudija dosudio penal za Španiju na sedamnaest metara od gola“

Marko Marković, komentator: „Videlo se, što bi deca rekla, iz aviona, da je faul bio van kaznenog prostora“.

Ivica Šurjak, igrač: „Drugi gol su nam dali slučajno, lopta se odbila od Stojkovića i ušla u gol, na kraju 2:1 za njih“.

Povratak kući bio je neočekivano brz .

Zlatko Vujović, igrač: „Bili smo jedna fenomenalna reprezentacija, a ništa nismo uspeli napraviti“.

3. decembra 1983. godine na „Poljudu“, dogodio se jedan od najvećih trilera u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Zdravko Reić, novinar: „Ta utakmica protiv Bugarske je bila posebna, jer ako pobede, na EP u Francusku idu Bugari, ako bude nerešeno idu Velšani, a ako pobedi Jugoslavija, ide Jugoslavija“.

U glavnim ulogama bili su Zlatko Vujović, Ljubomir Radanović i Mladen Delić.

Zlatko Vujović, igrač: „Već je bilo isteklo vreme. Dugu loptu ka meni uputio je golman Simović. U tom trenutku želeo sam samo da dobro centriram, niti sam ja video Radanovića, niti…“

Zdravko Reić, novinar: „A Radanović je dotrčao i zakucao loptu glavom za 3:2. I tada se čuo onaj famozni krik Mladena Delića, „Ljudi moji, je li to moguće““.

Nažalost, ovaj gol nije doneo ništa dobro na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 1984. godine. Porazi od Belgije 2:0, Danske 5:0 i Francuske 3:2, značili su ekspresan put kući.

Zlatko Vujović, igrač: „Bila je to prava blamaža. Niti smo mi bili dobro pripremljeni kod Toze Veselinovića (selektora), niti nas je on dobro poznavao“.

Decentralizacija fudbala obeležila je osamdesete. Sarajevo, Vojvodina, Vardar, Velež, Rijeka, Priština, a pre svih Radnički iz Niša i popularni Željo iz Sarajeva, doživeli su svoje najsvetlije trenutke u tim godinama.

1982. godine, sjajna generacija Radničkog stiže do polufinala Kupa UEFA.

Dragan Stojković, igrač: „Dolazila su imena poput Napolija, Grashopersa, Fejnorda, Hamburgera… Ceo region je bio na nogama, pisalo, se pričalo, ljudi su dolazili na treninge“

Svaki uspeh tima sa Nišave, proslavljan je južnjački vatreno.

Dragan Pantelić, igrač: „Bili su tu fijakeri, pleh-muzika, koja je neizbežna u srpskim veseljima“.

I onda je došla utakmica života južne Srbije.

Dragan Stojković, igrač: „Ceo grad i region su živeli za tu utakmicu“.

Dragan Pantelić, igrač: „Radnički je imao kvalitet, ali je sagoreo, jer je to bilo polufinale, pa još protiv Hamburgera“.

Niških 2:1 za Radnički nije bilo dovoljno za hamburških 5:1 za Nemce.

Uprkos tome, ta generacija Radničkog pokazala je da je u to vreme bila jedna od boljih evropskih ekipa.

Da Sarajevo, ne ostane upamćeno samo po Vučku, Kusturici i „novom primitivizmu“, pobrinula se zlatna generacija sa Grbavice, na čelu sa Ivicom Osimom.

Mišo Smajlović, trener: „Sećam se dobro te ekipe. Dugo smo je stvarali…“

Haris Škoro, igrač: „Imali smo dobru ekipu i dobre igrače. Nekako nam je dosta toga išlo od ruke.“

Refik Šabanadžović, igrač: „Imali smo i dobru atmosferi i fenomanalan stručni štab na čelu sa Osimom“.

Škrba na golu, Berjan, Baljić u odbrani, Baždarevic u sredini, Nikić i Bahtić po krilima i Paprica, Škoro i Mihajlović u špicu, ekipa je koju i u pola noći zna svaki Sarajlija.

Haris Škoro, igrač: „Bili smo mladi bez previše iskustva. Da smo bili koju godinu stariji, sigurno bi igrali finale“

Refik Šabanadžović, igrač: „Pobedili smo bili bugarski Sliven, pa Dinamo iz Minska sa nekoliko reprezentativaca Sovjetskog saveza i na kraju Univerzitateu iz Krajove“.

A onda je došlo legendarno polufinale protiv Videotona. U prvoj utakmici, podnošljivih i veoma aktivnih 3:1 za Mađare. Trebalo je odigrati revanš na Grbavici. Sarajevo to ne pamti

Refik Šabanadžović, igrač: „Totalno smo bili zapostavili prvenstvo. Sve smo podredili toj utakmici“.

Radmilo Mihajlović, igrač: „Nisam igrao revanš u Sarajevu, jer sam dobio žuti karton u prvoj utakmici. Kad sam prilazio Grbavici, tek mi je tada bilo jasno šta sam napravio“.

90 minuta, nade i strepnje, finale je bilo na korak.

Refik Šabandžović, igrač: „Imali smo igru i rezultat. Vodili smo sa 2:0, a trebalo je da vodimo sa 4-5 razlike. Lopta nas te noći nije htela. Videoton nam je dao gol u 90. minutu i to igrač, koji nikada nije postigao gol“.

Priča se da je bilo i ozbiljnih srčanih problema u Sarajevu nakon ove utakmice.

Haris Škoro, igrač: „Da smo dobili, igrali bi finale sa velikim Real Madridom“

Radmilo Mihajlović, igrač: „Mnogi igrači su plakali. Nisu verovali šta se dogodilo. Bila je to tragedija za našu generaciju“

Haris Škoro, igrač: „Kad je trebalo da napravimo odlučujući korak, nismo imali sreće. Ali možda je to i dobro, danas se svi sećaju te utakmice“.

Velika liga sa sobom je nosila i velike skandale. Najveći se desio 1986. godine. Epizodne uloge su bile podeljene svima, a u glavnim dva grada, Sarajevo i Beograd, jedan čovek od funkcije, Slavko Šajber, i jedan menadžer Velibor Džarovski.

Vlado Čapljić, igrač: „Sticajem okolnosti, odlučivalo je poslednje kolo o prvaku. Zvezda je igrala u Sarajevu protiv Sarajeva, dok je Partizan u Beogradu igrao sa Željom“.

Mišo Smajlović, trener: „U to vreme se smatralo da je Željo bliže Partizanu, a Sarajevo Crvenoj zvezdi“. 

Vlado Čapljić, igrač: „Problem nisu napravili ni Zvezda ni Partizan. Celo kolo je bilo problematčno“.

Velibor Džarovski, menadžer: „Predsednik saveza, Slavko Šajber, je poništio celo kolo, a mene je optužio da sam učestvovao u nameštanju. Optužio me je da sam namestio 17 prvoligaških i drugoligaških utakmica i u jednom je pogrešio. Ja sam namestio svih 18“.

Golovi su se ređali jedan za drugim. Kako Zvezda povede u Sarajevu, tako Partizan odgovori u Beogradu.

Velibor Džarovski, menadžer: „Nekada znao ceo tim, pa se smeje čitav stadion, a nekada zna 5-6 igrača, što je dosta teže“.

Radmilo Mihajlović, igrač: „Na JNA sam dao jedan gol za „Želju“, ali ga je sudija Šinasi poništio zbog navodnog ofsajda. Rekao sam mu: „Kakav ofsajd“, a on „Zar ne znaš !? Beži, isteraću te“.

Na kraju je bilo 4:0 za Zvezdu i 4:0 za Partizan, što mu je bilo dovoljno za titulu.

Milko Đurovski, igrač: „Zašto je nemoguće da Zvezda ili Partizan nekoga pobede sa 4:0. Uvek nađemo nešto da sumnjamo“.

Mišo Smajlović, trener: „Ništa nismo znali, ali smo videli da se nešto čudno dešava. Verovatno su se igrači dogovorili da tu utakmicu ne odigraju onako kako mogu“.

Goran Stevanović, igrač: „To što se desilo jeste bacilo određenu ljagu i sramotu, ali su igrači za to najmanje krivi“.

Paralelno sa debaklima seniorske reprezentacije u Španiji I Francuskoj i skandalima sa nameštenim utakmicama u domaćem prvenstvu, stvarala se jedna potpuno nova generacija.

Miroslav Rede, novinar: „Ta generacija se stvarala još 4-5 godina ranije u kadetskim selekcijama, razvijala se kroz juniorsku, da bi sve to kulminiralo u mladoj reprezentaciji“

Robert Jarni, igrač: „Zajedno smo igrali po raznim selekcijama, tako da smo se dobro poznavali, a već smo igrali i za prve ekipe u svojim klubovima“.

Mirsad Fazlagić, trener: „Imali smo sjajne igrače. Mijatovića, Bobana, Šukera, Prosinečkog, Jarnija, Lekovića, Petrića, Mijucića, Zirojevića…

Upravo je ova generacija, povratila poljuljani ugled jugoslovenskog fudbala. Ponovo Južna Amerika i ponovo Čile, svetsko prvenstvo za mlade. 22 postignuta gola na šest utakmica, i slanje kući Brazila i obe Nemačke, samo su potvrda snage i dominacije ovih momaka.

Robert Jarni, igrač: „Najteže je bilo protiv Brazila. Prelomili smo u drugom poluvremenu golom Prosinečkog iz slobodnog udarca i slavili smo sa 2:1“.

Kako bi u potpunosti sledili svoje prethodnike iz čileanske generacije 1962. god. i ovi mladići su morali da pobede Nemce.

Robert Jarni, igrač: „Odigrali smo 1:1, bili smo bolji, ali su odlučili penali. Leković je odbranio udarac Vitečeka i na kraju smo postali prvaci“

Očekivalo se upravo da će ova generacija dominirati i evropskim fudbalom devedesetih, ali devedesete su bile… ufffff… 

Kliknite ovde da biste pogledali trejler.

 

 

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.