Druga epizoda

0

U proleće 1974. na jugoslovenskim kioscima, prvi put se pojavljuju sličice za Mundijal.

U proleće 1974. na jugoslovenskim kioscima, prvi put se pojavljuju sličice za Mundijal. Zulufi nastavljaju da budu glavni modni detalj… a reprezentacija Zaira, ekipa sa najegzotičnijim imenima.

Put „plavih“ do svetskog prvenstva u Minhenu, vodio je preko trilera u Atini, u poslednjem kolu kvalifikacija, koji su obeležili jedan crveni karton, jedan autogol i gol u poslednjem minutu utakmice.

Ivan Buljan, igrač: „Za nas je to svetsko prvenstvo došlo dosta iznenađujuće, s obzirom da smo imali dve teške utakmice. Prvo smo u grupi morali da dobijemo u Atini Grčku sa dva gola razlike, da bi posle u majstorici tražili svoj put do Mundijala“.

Ilija Petković, igrač: „Utakmica je počela izuzetno dobro. Posle 20 minuta vodili smo sa 2:0. Ali onda je došlo do nekih turbulencija u našoj igri…“

Josip Katalinski, igrač: „Bajević i ja smo napravili kiks. On je dobio crveni karton, a ja dao autogol“.

Ilija Petković, igrač: „Međutim, nismo se predavali ni kada su Grci izjednačili. Ubrzo smo ponovo poveli i nedostajao nam je još taj jedan…“ Gol odluke, postigao je Stanislav Karasi, kada su svi mislili da je naša priča završena.

Stanislav Karasi, igrač: „Ja sam tu bio kao neki džoker i taj gol jeste meni jedan od najvrednijih, ali mi nije doneo mnogo dobrog…“

Kao i svaki uspešni triler, i ovaj je imao svoj nastavak. Mesto dešavanja, stadion u Frankurtu. Protivnik Španija. U glavnoj ulozi ovog puta bio je Josip Katalinski.

Brane Oblak, igrač: „Sećam se kako je pao gol. Bio sam na krilu i driblao sam. Neko me je faulirao. Buljan je izveo slobodan udarac, a Katalinski je loptu zakucao u gol“.

Josip Katalinski, igrač: „Nije samo Katalinski dao taj gol. Dao ga je i Džajić, dao ga je i Karasi, golman Marić, pa i rezerva Pižon. To je bio gol celog jednog tima“.

Miljan Miljanić, selektor: „To je bio gol, koji je sačuvao ugled reprezentacije“.

Posle 12 godina pauze, Jugoslavija ponovo postaje deo fudbalske elite i stiže u album sa sličicama. „Plavi“ su tada delovali zaista močno.

Marko Marković, novinar: „U Nemačkoj smo imali možda i najjaču reprezentaciju u istoriji našeg fudbala“.

Dragan Džajić, igrač: „Imali smo dobru reprezentaciju i gajili smo ambicije da napravimo uspeh na Mundijalu“.

Ivica Šurjak, igrač: „Generacija je bila izuzetna sa Džajićem, Aćimovićem, Oblakom, Petkovićem, Marićem, Katalinskim, Karasijem…“

A onda je usledila i najveća cast za jednu reprezentaciju. Učešće na otvaranju Mundijala protiv svetskih prvaka – Brazila.

Ivan Buljan, igrač: „To je bio poseban doživljaj. Čak se sećam i datuma, 13.6.1974. godine“.

Josip Katalinski, igrač: „To je stvarno fantazija. Ja tu sliku i danas nosim u mislima. Lopta kojom se do tada nije igralo, sjajan ambijent, mnogo naših ljudi…“

Ivica Šurjak, igrač: „Bile su i velike mere osiguranja. Nema lepše stvari za jednog igrača od toga da budeš akter otvaranja šampionata“.

Brane Oblak, igrač: „Miljan Miljanić jeste fenomenalac, ali nas je previše pripremao za tu utakmicu“.

Ivan Buljan, igrač: „Mesecima smo se spremali za taj meč. Iako je Pele prestao da igra za reprezentaciju, Brazil je uvek predstavljao kvalitet ko god da igra za tu ekipu. Dobro smo odigrali meč, zakinuti smo bili i za jedan penal, Oblak je pogodio i stativu…“

Dragan Džajić, igrač: „Igrali smo dobro, ali je na kraju bilo 0:0. Sa Škotima smo odigrali 1:1, Zair smo tukli sa 9:0 i bili smo prvi u grupi“.

U istorjatu svetskih prvenstava ostaće upisano i „demoliranje“ Zaira od 9:0.

Josip Katalinski, igrač: „U to vreme je bio ramazanski post. I mi smo to znali, jer smo bili u istom hotelu sa Zaircima. Oni na 12. a mi na 3. spratu. Saznamo da ne mogu da izdrže jedan dan bez hrane i vode, „upremo“ iz sve snage da ih što više pobedimo…“

Sve ostalo, bilo je za zaborav.

Ivan Buljan, igrač: „U drugom krugu igrali smo sa Nemcima, Šveđanima i Poljacima. Tu je došlo do raspada sistema, jer su nam u fudbalskom savezu obećali premije u markama u Nemačkoj. Jedan deo su isplatili, dobar deo nisu i tog momenta je sve puklo. Imali smo sastanke, nemački mediji su o tome pisali, bilo je i slika po novinama“.

Josip Katalinski, igrač: „Tito je u to vreme dolazio u Dizeldorf. Tražio je kredit da bi mi bili isplaćeni. I Nemci shvate da ako nam daju kredit da ćemo dobiti krila u utakmici protiv njihove reprezentacije. Tako da nismo dobili ništa. Izgubili smo taj meč sa 2:0“.

Brane Oblak, igrač: „Loše smo prošli i protiv Šveđana i otišli smo kući“.

Šampion je postala Nemačka, a 24 miliona Jugoslovena ostalo je razočarano, jer su „plavi“ svakako mogli više od ovoga.

Dragan Džajić, igrač: „Imali smo sjajnu generaciju i morali smo više napraviti“.

1973. godine, u Beograd stižu navijači Juventusa i Ajaksa. Na beogradskoj „Marakani“, održano je finale Kupa šampiona.

Da je tadašnja Jugoslavija centar fudbalskog sveta, potvrdjuje i činjenica da je u Beogradu i Zagrebu tri godine kasnije, održana i završnica Evropskog prvenstva.

Ivan Buljan, igrač: „U to vreme se igrao Final 4 i mi smo, kao jedni od polufinalista, dobili organizaciju završnog turnira“.

Očekivanja domaćih navijača ponovo su bila velika.

Jurica Jerković, igrač: „Jugoslavija je imala fenomenalan tim i kada sam saznao da će se turnir igrati kod nas, bio sam uveren da ćemo osvojiti prvenstvo Evrope“.

U polufinalu Jugoslavija je igrala protiv Nemačke, i dalje aktuelnih evropskih i svetskih šampiona.

Ivan Buljan, igrač: „Ta utakmica u Beogradu je bila zaista fantastična. 90.000 ljudi…“

Dragan Džajić, igrač: „Mnogi smatraju da je prvo poluvreme protiv Nemaca bilo najbolje poluvreme koje je reprezentacija Jugoslavije ikada odigrala“.

Miroslav Rede, novinar: „Bekenbauer, kome je to bio 99. nastup u reprezentaciji nikada nije bio tako obezglavljen kao tada“.

Ivica Šurjak, igrač: „To je bila naša najbolja igra u tih 45 minuta. Džajić je izluđivao Fogtsa…“

U 19. minutu na asistenciju Oblaka, Popivoda dovodi Jugoslaviju u vođstvo – 1:0. Na pas Žungula, Džajić povećava prednost – 2:0.

Ivica Šurjak, igrač: „Igrali smo sa 6-7 napadača. Čak sam ja kao napadač igrao halfa, dakle u odbrani…“

Zdravko Reić, novinar: „To su bili eksperimenti selektora Ante Mladinića, pogotovo sa Šurjakom kao halfom…“

Josip Katalinski, igrač: „Ja sam rekao da mi odbrana ne valja i ona nije valjala…“

S obzirom da su Nemci uglavnom zaduženi za objašnjenje da se fudbal igra dok sudija ne odsvira kraj, izabranici Helmuta Šena, potpuno preokreću rezultat.

Brane Oblak, igrač: „Ja sam tada već igrao u Nemačkoj i rekao sam im šta će biti i ko će ući ukoliko oni ne budu imali povoljan rezultat“.

Dragan Džajić, igrač: „I u drugom poluvremenu smo dobro krenuli. Imali smo dva zicera i trebalo je da vodimo sa 4:0“.

Ivica Šurjak, igrač: „Imali smo 2:0, napadali stalno i nismo razmišljali da se povučemo u odbranu“.

Dragan Džajić, igrač: „Primili smo nesrećan gol. Šutirao je Floe, lopta je pogodila Vimera u leđa, promenila pravac i bilo je 2:1. I negde pred kraj u šesnaestercu gde smo imali Buljana, Katalinskog i visokog golmana Olju Petrovića, skočio je, samo što je ušao, Diter Miler i izjednačio na 2:2“.

Brane Oblak, igrač: „Nismo bili spremni za 90 nego za 45 minuta i tu je bio problem“.

Jurica Jerković, igrač: „Kako u fudbalu, tako i svuda, Nemci sve rešavaju u poslednjih nekoliko minuta. I tako stalno…“

U dodatnih pola sata još dva gola. Muk na „Marakani“.

Dragan Džajić, igrač: „U produžecima, Nemci su zaista igrali kao mašina i priča je bila gotova“.

Ivica Šurjak, igrač: „Boli me jer smo dobijenu utakmicu izgubili“.

U utakmici za treće mesto Jugoslavija gubi od Holandije 3:2. Čehoslovačka je bila prvak Evrope, a četvrto mesto, proglašeno je za neuspeh.

Ivan Buljan, igrač: „Posle utakmice s Nemcima, bilo je jasno da nikome nije bilo do igre pa smo utakmicu za treće mesto doživeli kao formalnost“. 

Uporedo s popularnošću fudbala, još jedan fenomen osvaja radne narode i narodnosti, narocito mlađe generacije, rock and roll.

Međutim, najveće priznanje jugoslovenskom fudbalu stiglo je iz Brazila, koje je potpisao kralj lično, Edson Arantes do Nascimento Pelé!

Dragan Džajić, igrač: „Pele je u sklopu svog oproštaja odigrao nekoliko oproštajnih utakmica. Mislim da mu je taj meč bio poslednji“.

Za svog poslednjeg fudblaskog rivala u najdražem dresu žute boje, izabrao je Jugoslaviju.

Nenad Bjeković, igrač: „Oni su obožavali našu reprezentaciju, posebno Pele. On je lično insistirao da oproštaj bude upravo protiv nas“.

18. jula 1971. god. na „Marakani“ u Riju, pred skoro 200.000 gledalaca, sreli su se evropski i izvorni Brazilci.

Jurica Jerković, igrač: „194.000 ljudi, ne moram ništa da vam kažem. Pele je sve sponzorisao i rekao je:“Neka stadion bude pun“. Jedna strana je bila obojena u lila, druga u plavo, treća u žuto, a četvrta u zeleno. Četiri orkestra sa bubnjevima. Kao da ste u kotlu…“

Zoran Filipović, igrač: „U poluvremenu je Pele istrčao počasni krug i plakao je. Nezaboravno…“

Dragan Džajić, igrač: „Bilo je tužno gledati taj prizor. Svi su plakali, plakali su igrači na terenu. Mislim da su i meni pošle suze…“

Jurica Jerković, igrač: „Avioni su leteli, zmajevi su leteli, Pele se oprašta, daje detetu dres… Taj dres je inače, završio kod mog prijatelja Dragan Holcera i svaka mu čast…“

Kliknite ovde da biste pogledali trejler.

 

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.