PRIČA JEDNE BEOGRAĐANKE RAZBESNELA JAVNOST: Imam 35 godina i ne želim decu. NIKAD

0

Odmah da razjasnimo – ne ložim se na „Seks i grad“, ali ne zato što živim od babine penzije pa mi taj „Njujork svet“ izgleda suviše glamurozno i urbano, nego , prerasla sam to da se ložim na serije. Iskreno, briga me što su neke tamo četiri žene, šatro neudate u 40-im godinama, pa o tome svaki dan razglabaju međusobno.

Neudata sam i ja u 35. godini, pa ništa. Niko me ne gleda kao osmo svetsko čudo, niti mi aplaudira zbog toga. Evo, živim, dišem, jedem, i ništa mi ne fali.

Sažaljivo i prezrivo pitanje „Joj, a kad ćeš ti više?!”, pa komentari koji mu slede: “Ostaćeš sama. Svi tvoji su već odavno u braku. Evo ja, već dvoje dece, a mlađa sam od tebe.“… sve ređe mi upućuju jer, kapiram, misle da su mi prošli i zadnji vagoni poslednjih vozova, pa nema potrebe da mi sad i oni staju na muku i sipaju so na ranu, koja tako obilato krvari. Možda se slomim pred publikom pa bude neprijatno. Moraće da me teše, pa sutra ogovaraju sa muževima uz kafu.

Mislim se, pitaj, šta hoćeš, ionako to shvatam kao mentalno razgibavanje, a ne zakucavanje na krst koji sam, svakako, sama izabrala da nosim. Od priča “uspešna sam žena, radim, treniram, oblačim se kao za francusko izdanje ‘Voga’, njuškam vino u čaši, i muškarac mi ne treba”, imam mučninu u najavi. Makar preskoči da nas o svemu tome obaveštavaš na Fejsu i poštedi svet tvoje nezainteresovanosti, jer i nas svakako zabole za tebe. Njuškaj čašu dostojanstveno i ne selfiraj se. Ja priznajem – meni muškarac treba. Mislim, pa šta bi mi drugo trebalo?

Mislim, umem ja da volim, nisam ja neka psiho osoba sa odsustvom emocija… ali, jednostavno, neću da se razmnožavam i tu je kraj svake priče! Briga me za taj “neviđeno dobar osećaj” kad ti prvi put spuste čedo na grudi, a o kome sve majke toliko pričaju iznova i iznova. Briga me za tu malu verziju tebe, koja te gleda kao u boga. Meni ga na nedra spuštati nećete.

Ne volim ni da slušam majke koje samo o tome pričaju. Pa dobro, povraćala je noćas i imala stomačne tegobe i meni je jako žao zbog toga, ali ne moramo da tupimo o tome baš ceo dan.

Nisam ni od onih trendseterki koje bebe žele da nose kao firmirane torbe, naturajući svima kako su se one, eto, bogato razmnožile, pa svoje male naslednike mogu da vukljaju po restoranima i kafićima po ceo dan i da ih puštaju da vrište, dok vi pokušavate de popijete kafu, pročitate nešto, razgovarate telefonom, pojedete ručak na miru i sa užitkom ili bilo šta slično.

Monstrume jedan, pa to je samo dete! Pa šta ako te je polilo sokom, pa šta ako te je gađalo, pa šta ako je bljucnulo na tebe? Ti, monstrume bez dece.“. Idi kući u svoja četiri zida, pa izvoljevaj kad već decu nemaš – čemu kafa, restoran, život…

Nisam ja bezdušna kučka koja ne voli decu. Volim, naravno, pa ko može da ih ne voli onako slatku?

Ne želim da nosim ni kratku kosu, a štikli se ne odvajam i preko zime, pa se niko ne zapita da li sam normalna.

Pa što onda ne poštujete moj izbor da neću da imam decu? Neka bude da se bojim odgovornosti, da sam sebična i samoživa. Jesam, sigurno. Ali, to sam ja.

Foto: Yayimages/Ilustracija

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.