ŠTIKLE I VIKLERI: Hoćemo da postanemo idoli nekoj generaciji koja tek dolazi

0

Sa željom da rokenrol muziku donesu i predstave na jedan potpuno nov, drugačiji i nesvakidašnji način, tri devojke, tri gracije benda "Štikle i Vikleri", svojim umećem i ljubavlju prema zvuku koji je u zapećku, uspešno osvajaju muzičku i klupsku scenu i Novog Sada ali i Srbije, a melodijom magičnog spoja gudačkih instrumenata sa rok i pop bitom prožetim harizmom i buntom mladosti, uvlače se pod kožu i ostaju upamćene kao jedinstvene.

Činjenica da su odradile turneju od čak 40 nastupa bez zvaničnog imena benda, i da su identitet gradile talentom prepuštajući mesto PR-a svojoj muzici i nastupima, govori da je pred nama tek klica i pupoljak ogromnog uspeha koji im se sasvim sigurno smeši. Malo je bilo verovatno da će jedan ženski glas, i mišljenje samo jedne od njih kao predstavnice benda biti dovoljan da kažu sve što žele, pa smo zato reč prepustili i Višnji i Bojani i Nini, ali i Budi, njihovom menadžeru koji zapravo čini neizostavni deo ovog projekta i tima. Za portal NsHronika.rs, nakon tačno godinu dana postojanja, „Štikle i Vikleri“ govore o ideji sa kojom je sve počelo, o dosadašnjim angažmanima, o razlozima odsustva sa društvenih mreža, i sa ushićenjem pričaju o budućnosti i planovima, nestrpljive da počnu sa radom na autorskim numerama, a neupitno spremne da se vinu u sam vrh naše muzičke industrije.

Kako je počela vaša priča? Kako i kada je nastao trio „Štikle i Vikleri“?

VIŠNJA: Okupile smo se prošle godine 17. aprila, a sve je počelo od ideje da se napravi nešto posebno, drugačije od svega poznatog. Naš menadžer, u saradnji sa firmom „Ecomex“, pokrenuo je celu ovu priču, i krenuo u realizaciju projekta, stvaranje benda sačinjenog samo od devojaka, sa gudačkim instrumentima i gitarom. Bilo je tu još nekih zamisli i predloga, ali kockice su se tako nekako složile da se na kraju izbor suzio na Bojanu i njenu violinu, Ninu koja svira čelo i mene sa električnom gitarom i u ulozi glavnog vokala benda.
BOJANA: Sve je zapravo zamisao našeg izvršnog producenta Đorđa Budošana, a mi smo nastale kao projekat „Muzičke Ordinacije“. Našle smo se u toj priči spontano, preko ljudi koje smo poznavale, i evo sada ima godinu dana kako smo zajedno u tome.

Ime benda vrlo je zanimljivo. Ko je kumovao nazivu, i da li on u sebi nosi neko naročito značenje i simboliku?

BOJANA: Meni se lično jako dopalo što su štikle bile u opticaju, navijala sam za tako neko ženskasto ime, ali iskreno, nismo mnogo uticale na taj izbor. Posle mnogo razmatranja shvatili smo da se naziv „Štikle i Vikleri“ najviše uklapa u koncept koji smo želeli da predstavimo. Sve smo devojke pa nam je trebalo ime koje će nedvosmisleno da aludira na to. A verujem da kada neko čuje taj naziv sigurno ne može da zaključi šta sviramo, pa je to vrlo zanimljivo budući da redovno usledi oduševljenje kada pored takvog imena čuju i našu muziku.
VIŠNJA: Slatkasto je ime ali ne sviramo slatkasto uopšte.
BUDA: Naziv „Štikle i Vikleri“ zapravo predstavlja ženu od glave do pete. To je bila poenta.

Šta vas inspiriše i koji su vaši muzički idoli?

BOJANA: Ja mogu da pričam samo u svoje ime jer sam ja najmanje u ovoj muzici koju sviramo, u rokenrolu. Iako mi je na neki način posao da pravim muzičke aranžmane, sa ovim žanrom sam najmanje upoznata. Iskreno, nemam idole u rokenrolu, više sam u argentinskoj muzici, salsi, u muzici Južne Amerike, pa su to i motivi koje ubacujem u našu muziku.
VIŠNJA: Mi kao bend zapravo nemamo nekoga na koga se ugledamo, jer smo sve tri totalno različite što se tiče izbora muzike koju volimo i slušamo. Bojana je eto više za te argentinske varijante, a ja slušam strani rok 70-ih i 80-ih, i više se ugledam na grupe u celini, kao što su „Led Zeppelin“, „Deep Purple“, „White Snake“, nego na pojedinačne muzičare. Možda eto Ana Popović jer je ona isto ženski gitarista.
NINA: To što volimo različitu muziku verovatno daje poseban pečat svemu tome što radimo. Sve tri smo iz potpuno različitih priča, a ja sam eto negde u zlatnoj sredini između njih dve što se mnogih stvari tiče, pa i ove. Ja sam od malena preko oca, i roditelja uopšte, sa jedne strane u rokenrolu, ali sa druge strane proteklih 18 godina provela sam svirajući klasičnu muziku. Zato je ovo za mene jedno potpuno novo iskustvo, pa sad učim o svemu tome i istražujem.

Spoj gudačkih instrumenata sa pop i rok muzikom vrlo je neobičan i nesvakidašnji. Kako je došlo do toga?

BOJANA: Nas su okupili baš zato što sviramo te instrumente. Ideja je bila da u pesme koje nemaju ni violinu ni violončelo ubacimo taj bogati zvuk, i da ih prilagodimo nama, što često podrazumeva čak i izmišljanje novih melodija. Veliki je to izazov, ali nas zato naš rad i naša muzika sasvim sigurno izdvajaju od drugih.
NINA: Retko koja pesma sadrži ove instrumente u sebi, pa imamo zadatak da zapravo osmislimo nešto čega nema u pesmi ali što bi se uklopilo u tu muziku.

Smatrate li da ima mesta za nekog poput vas u muzičkoj industriji, gde je danas vrlo teško probiti se i istaći?

BOJANA: Ja bih rekla definitivno.
VIŠNJA: Godinu dana koliko postojimo je malo vremena imajući u vidu gde smo sve svirale i šta smo sve radile. To govori mnogo, kao i činjenica da se ljudi oduševe gde god da se pojavimo.

Kako publika reaguje na vašu muziku?

NINA: Reakcije su uglavnom pozitivne, kako od prijatelja tako i od nepoznatih ljudi koji nas često pitaju kada ćemo opet svirati i gde.
VIŠNJA: Primetile smo, budući da ovde svaki dan imamo probe, da se neka ista lica konstanto ponavljaju, da nas ljudi znaju i da vole tu da sednu, popiju i pojedu nešto, i slušaju nas. Svaki dan oko podne ili oko sedam imamo probe, a svaka je otvorena za javnost, tako da se ljudi koji to znaju stalno vraćaju.
NINA: Desilo se par puta da ljudi dođu samo da bi jeli, pa na kraju ostanu da odslušaju celu našu probu ili svirku.

Da li je muzika vaš jedini poziv?

BOJANA: Pa svaka ima nešto svoje. Ja sam za sebe i svoj život odabrala muziku u svakom smislu. Sve što radim vrti se oko toga – bilo da sviram violinu ili pišem aranžmane, što je generalno moj posao. Uspela sam nekako da sebe tako organizujem da sve što radim bude u domenu muzike, tako da je ovo sa bendom i ovaj rokenrol žanr došao kao još jedan plus. Stvarno sam svašta svirala, od narodne muzike i narodnih orkestara, do hip-hopa i panka koje sam probala u jednom trenutku, pa mi je ovo definitivno falilo.

Da li se neka feministička poruka krije iza činjenice da vaš sastav čine baš tri žene?

BOJANA: Nismo zapravo razmišljale o tome tako. Mislim da je to samo nešto što može da nas izdvoji ukoliko svoj posao budemo jako dobro radile, možda bi zahvaljujući tome mogle brže da se probijemo. Istina je da nam se možda malo gleda kroz prste zato što smo žene, pa ako zaista dobro radimo, možda zahvaljujući tome možemo brže ići napred.
NINA: To je faktički samo još jedna stvar, pored instrumenata i načina rada, koja nas izdvaja iz mora drugih.

Na šta ste najponosnije kada je reč o vašem dosadašnjem zajedničkom radu?

BOJANA: Mislim da je to definitivno Nova godina i nastup na Trgu.
VIŠNJA: Jeste veliki uspeh sve to što je u vezi sa svirkom, ali ja sam nekako najponosnija na činjenica da njih dve do pre godinu dana, pre nego što smo imale prvu zajedničku probu, nisam poznavala, njih dve su se znale ali samo kao poznanice, a sada smo sve tri postale jako bliske i privatno, i što bez obzira na to koliko je svaka neki svoj zaseban svet, odlično funkcionišemo zajedno.

Vaše prisustvo u društvenim medijima vrlo je oskudno. Da li je to bila svesna odluka i vid bunta, i da li smatrate da je to pametna odluka s obzirom da se u vremenu u kom živimo naša realnost izjednačava sa našim prisustvom na društvenim mrežama?

BUDA: Sve što sam radio radio sam drugačije od ostalih, i to je uvek davalo rezultat. Ono čega nema je ono što se u stvari traži, i mislim da uvek treba napraviti taj neki vakum i prostor sa ograničenom informacijom. Pitanje je da li bi mi sad ovde sedeli zajedno da sve o njima možete naći na društvenim mrežama. Ta informacija se onda generiše potpuno drugačije. Ljudi ne bi imali potrebu da čuju ovu priču, a ona je izuzetno bitna. Baveći se ovim poslom, i ranije, u radu sa pojedinim prevačicama kojima sam bio menažer, uvek sam nastojao da stvaram tu atmosferu, tu žeđ i glad za onim što radimo, da bi onda ja mogao da to kanališem kako ja hoću a ne kako hoće mediji. Ovo je vrlo kompleksan posao koji zahteva i fantastičnu intuiciju, i znanje i zanatstvo, i sve to izmešano je neophodno imati da bi mogao da isplivaš, jer imamo masu bendova.

Da li postoji namera da se bavite i autorskom muzikom?

BUDA: Apsolutno, sve ovo se i radi zbog toga, nije cilj da se bave obradama zauvek, ali je potrebno jedno vreme da sve dođe na svoje. U principu godinu dana uopšte nije dugačak period za sve ono što su devojke prošle. Od Trga koji su svirale posle svega osam meseci zajedničkog rada i postojanja, a ne znam da je iko ikada uradio nešto slično, do nastupa povodom proslave 15-og rođendana časopisa „Lepota i Zdravlje“, svirke na Spensu za Nika Vujičića i „Keglevich karnevala“ koji je obuhvatao čak 40 svirki. To je ono što sledi, sad je zapravo period, ovo leto, kada ćemo krenuti tim putem.

Šta volite za svoju dušu da svirate a na šta publika najbolje reaguje?

BOJANA: Smatram da ukoliko uživamo u ovoj muzici koju radimo, ukoliko je publici predstavimo kao nešto što je upravo za našu dušu, onda je sve kako treba. Ne bih razdvajala te dve stvari. Ja recimo, kada je „Deep Purple“ u pitanju, jako volim pesmu „Hush“, to mi jedna od omiljenih stvari koju sviramo, a o toj muzici do nedavno ništa nisam znala. Čula sam za tu grupu, i za samu pesmu naravno, ali to nikada nisam slušala, a sada, da li zato što imam svoj solo u toj pesmi, svoju improvizaciju, ta numera mi je hit i nju bih izdvojila.
VIŠNJA: Za moju dušu je sav strani repertoar koji radimo, dok publika mnogo više voli domaće stvari, pogotovo nešto novije poput „Lutke“ od S.A.R.S.-a. Ali tačno je to što je Bojana rekla, to što sada radimo, taj naš repertoar zapravo jeste i za našu dušu, jer sigurno ne bismo svirale nešto što ne volimo i što nije kvalitetno.
NINA: I ja se slažem, s tim da postoje neke pesme u kojima više uživamo i one u kojima manje, ali definitivno to jeste ovo što radimo.


Kakvu poruku želite da pošaljete svojoj publici?

BOJANA: Nekako je od samog početka bila priča da hoćemo da postanemo idoli nekoj generaciji koja tek dolazi, sadašnjim tinejdžerima i onim malo starijim. To nam je možda neka ciljna grupa s obzirom da planiramo da počnemo da radimo naše autorske stvari, i takvo dostignuće bilo bi jako lepo. Ja imam dečaka, dovodim ga na probe često, i volim da mislim da će jednog dana da se hvali time što je bio na probama našeg benda i činjenicom da mu mama tu svira. Eto to mi je super.
VIŠNJA: Zanimljivo je da nam je publika stvarno raznolika i šarena, od sedam do 77 godina. Mislim da smo mi zapravo htele da dokažemo da rokenrol može da opstane, bez obzira što važi priča da 'nema hleba od toga', i da su sada samo narodnjaci uspešni i da oni privlače najviše publike, a mislim da smo mi dosta dobro pokazale da nije tako, i da još uvek ima ljudi koji vole i slušaju kvalitetnu muziku. Ideja je, između ostalog, da neke starije stvari koje naša generacija sigurno nije ni čula, obradimo u nekom novom fazonu koji će zaintrigirati ljude i naterati ih da pomisle da je to možda neka nova stvar. Mislim da je poenta pokazati da od ove muzike može nešto da se napravi, i da samo treba na pravi način tome pristupiti, i spakovati sve to tako da ljudima bude prijemčivo.

Kakvi su vam planovi za budućnost, i gde Novosađani mogu da vas čuju?

BOJANA: U subotu smo proslavile prvi rođendan, svirkom naravno, ovde u Kineskoj četvrti, u našoj „Muzičkoj Ordinaciji“ gde nas najčešće i možete čuti, a prvi sledeći nastup imamo 5. maja u „Lazinom Teletu“, kao deo projekta „Cepelin“ promocije.
VIŠNJA: Ne postoji klub gde redovno sviramo. Bili smo u nekoliko klubova i održali svirke, ali s obzirom da smo trenutno deo projekta „Let Cepelinom“, imamo svirke po gradovima Srbije svaki petak i subotu. Kada se ta turneja zavši, planiramo da se posvetimo autorskom radu, pa verujem da ćemo više u Novom Sadu da sviramo. Za sada je ovo jedino mesto gde nas uvek možete videti i čuti, na probama.


Autor: Marija Milošević

Foto: Privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.