Kompjuterski narkomani

0

Ima ih svih godina. Svake godine sve ih je više.

Njihova strast lako postaje patologija i rezultira raznim dijagnozama u zdravstvenom kartonu. Zajedničko im je da kompjuter ne doživljavaju kao saveznika, sredstvo za rad ili zabavu već kao spravu koja zamenjuje ljubav, društvo, bilo šta iz svakodnevnog života. Kompjuter im je sve. U njihovim rukama postaje opasno oružje koje povređuje njih same i neposrednu okolinu. Kompjuter im oduzima sve bitno u životu, potčinjava ih i ozbiljno narušava zdravlje.

Oni su kompjuterski zavisnici.

Pre nekoliko meseci mediji su se uzburkali pričom o njima, konstantovano je da problem postoji, da broj zavisnika svake godine raste, da su posledice ove zavisnosti ogromne… I , mediji su utihnuli. Problem je ostao, nastavio da biva sve veći, a malobrojni stručnjaci (u Beogradu samo defektološko savetovlište „Entera“) nastavili su da pomažu onima koji potraže pomoć kada shvate da ne mogu više ili kad vide da je dete, partner, član porodice u lošem stanju. Da je zavisnik.

Koliko ih ima

Postoje pretpostavke – ne postoje zvanični podaci. Poslednji podatak koji se pojavio bio je da 17 odsto populacije kod nas ima pristup Internetu, što znači da, ako u jednoj četvoročlanoj porodici postoji jedan kompjuter , po toj statistici ostala tri člana imaju pristup Internetu. Postoji taj podatak – pretpostavka je da oko devet ili deset odsto populacije koristi Internet kod nas ali, eto, 17 odsto ima pristup. Analogno tome, ako pogledamo podatke iz celog sveta (gde 10 odsto populacije koja koristi Internet stvori zavisnost od Interneta), kod nas 1,7 odsto populacije ima mogućnost da bude zavisno. Neka je pretpostavka da postoji oko 100 -150.000 zavisnika kod nas. Mislim da je to malo preterano, ali sigurno postoji par desetina hiljada. Sve su to pretpostavke. Ne postoje zvanični podaci, mi imamo neke naše interne evidencije i nezahvalno je da ih poredimo s nekim drugim podacima jer mi jedini radimo zavisnost od kompjutera kod nas (mi ovde radimo i druge poremećaje ponašanja, druge zavisnosti). Ali ima nekoliko desetina hiljada sigurno“ – kaže u razgovoru za portal Milan Radovanović, specijalni pedagog i terapeut iz defektološkog savetovališta ’Entera’, jedinog u Beogradu koje se bavi kompjuterskom zavisnošću , njenim lečenjem I prevencijom. Radovanović je diplomirani specijalni pedagog (smer defektološkog fakulteta) i u radu s kompjuterskim zavisnicima do sad se sretao s raznim slučajevima, godištima, stepenima zavisnosti.

– Uđite u Vukov spomenik, podzemni svet, u bilo koje doba dana i noći, pa vidite – to je masa ljudi. To je centralno mesto za gejmere – a gde su oni ljudi koji su samo po kućama, gde su ostale igraonice po gradu…

Nisu svi koji igraju igrice zavisnici ali veliki broj njih jeste.

Šta je specifičnost kompjuterskih zavisnika

– Postoji definicija Svetske zdravstvene organizacije – određeno je šest karakteristika (kao i za sve ostale tipove zavisnosti, samo što se njihova sadržina menja u zavisnosti od toga o kojoj zavisnosti je reč) a dva do tri simptoma u toku godinu dana treba da budu konstantno prisutni. Prva karakteristika kad je u pitanju zavisnost od kompjutera jeste da postoji povećanje vremena koliko se kompjuter koristi, odnosno, postoji porast tolerancije. Sve više vremena se kompjuter koristi i pauze između dve upotrebe su sve manje i manje. Krene se od nekih bezazlenih sat-dva dnevno, završi se sa 16-17 sati dnevno u onim najtežim mogućim oblicima.

Sledeća karakteristika je pojava apstinencijalnog sindroma, odnosno fizičke zavisnosti. To se u žargonu naziva kriza – kako krene apstinencija tako krene ispoljavanje niza negativnih psiho-fizičkih simptoma. S obzirom da je ovo Savetovalište a ne bolnica, kod nas toga nema. Bilo je roditelja koji su dolazili s problemom i ja tu decu nisam mogao da primim- upućivao sam ih na bolnicu. Ta druga karakteristika može, i ne mora, biti prisutna. Karakteristika je i da postoji svest o problemu, posledicama do kojih on dovodi a uporedo s tim nastavlja se zavisnost. To je malo paradoksalno ali je to karakteristika svih tipova zavisnosti pa i zavisnosti od kompjutera. Dalje, progresivno se zanemaruju ostale obaveze i ostala interesovanja, što se i te kako primećuje. U nekim momentima se pojavljuje želja da se prekine sa zavisnošću i da se krene sa nekom formom tretmana, bilo stručnog, bilo da je reč o pokušaju uspostavljanja apstinencije na svoju ruku. Sve su to karakteristike ove zavisnosti.

Fizičke posledice su problemi sa zglobovima, problemi sa hemoroidima su česti, pogotovo kod mladih, postoje problemi sa očima koji su veoma izraženi (zavisnici ne vide jasno, ne mogu da gledaju u pravcu svetlosti, peku ih oči i sl.), ređe postoji problem sa sluhom… Naravno tu su i problemi sa pamćenjem, koncetracijom, veliki problemi sa nesanicom (ili sa prekomernim spavanjem). Socijalne posledice su i te kako velike – klinci napuštaju školu, odrasli posao, pucaju veze, brakovi… Mi smo se ovde svega nagledali i naslušali – kaže Milan Radovanović. Zavisnici, navodi on, često veoma zapuštaju svoj fizički izgled, veoma se ugoje, ’zakače’ neki poremećaj u ishrani.

Ko su zavisnici

– Najmlađi su srednjoškolci ali ima predstavnika svih generacija. Radio sam sa jednom bakom (koja je četovala), sa klincima, sa ljudima preko 30 godina. Zovu nas najviše oni između 16 i 27 godina. U ovoj grupaciji je najviše muškaraca ali primetio sam da oni mnogo više zovu a mnogo manje dolaze. Najčešće dolaze deca, na kraju osnovne škole, jer u tom uzrastu roditelj ima neki uticaj, moć da ubedi dete da dođe. Stariji mnogo teže pristaju da dođu Zovu me i ljudi od 40, 50, 60 godina. U svetu postoje populacije ugroženije od ostalih – adolescenti, studenti, obrazovaniji ljudi kojima je u prirodi posla da svakodnevno koriste kompjuter…

Kada se otkriva zavisnost

– Kada počne ispoljavanje nekih posledica. Problem je što su to najčešće posledice gde je meni za rad mnogo teže. Na primer, kada je klinac već napustio školu – to mi je najgora stvar kada roditelji dođu sa klincem koji je napustio školu. Da je došao bar jedno tromesečje ranije. Sad vi treba da radite s nekim ko je izgubio svaki kontakt sa društvom, da ga ubedite da ponovo krene u školu, da sve to vreme rešavate problem zavisnosti. Najveći problem je kako zaustaviti dalje ispoljavanje posledica. U ovom slučaju, kad vratite dete u školu imate problem da je neocenjen, ima mnogo jedinica, društvo ga je već odbacilo, svi znaju da on ima neki problem… Jedan problem stvara mnogo drugih problema. Za reakciju nikad nije kasno, ali nekad je mnogo, mnogo teže za bilo koju reakciju i bude mnogo teže za rad. Roditelji koji imaju malo više razvijenu svest o tome da problem možda postoji reaguju već onda kada krene sa poremećajem komunikacije. To je početni nivo problema kada dete počinje manje da priča sa roditeljima, kada počne čudno da se ponaša, kada roditelji primećuju da društvo zove dete, a ono odbija pozive pod različitim izgovorima (i sve vreme sedi pred kompjuterom). Neki roditelji već tad reaguju i to je dobro kad tad reaguju, ali i tad misle da možda i nije tako strašno- mehanizmi odbrane kod roditelja učine svoje – roditelji negiraju problem, racionalizuju ga i tek kad se baš neka velika posledica pojavi onda reaguju. Jedna majka je zvala pošto je sin zarežao na nju a prethodno joj nije bilo čudno što dve nedelje nije progovorio sa njom. Kad već imate nivo da je neko počeo da reži zapitate se kako nije bilo čudno da je ćutao nekoliko nedelja. U tom smislu se roditelji javljaju kasno. Često se ljudi javljaju kada je problem ozbiljan i kad je mnogo teži za rešavanje.

Šta (ni)je normalno

Jedan, ali nedovoljan, kriterijum jeste broj sati ispred kompjutera. Smatra se da je od 4-6 sati dnevno već zavisnost. Ali recimo, ja lečim zavisnost a dnevno provedem bar šest sati radeći na kompjuteru. Najbolji kriterijum je da je već došlo do posledica. Svetska Zdravstvena organizacija je tu jasna. Nije to samo 4-6 sati dnevno, Nego, ove nedelje je četiri sata (ili ovog meseca), sledećeg meseca je 5-6 sati dnevno, onaj tamo mesec već 7-8. Taj porast tolerancije svedoči o tome da dolazi do promene reakcije organizma na pojavu koja je stvorila zavisnost. To je dobar pokazatelj. Dobar pokazatelj je da li taj neko počinje da trpi posledice. Do te cifre od 4-5 sati dnevno došlo se kada se dnevni broj sati podelio na sve aktivnosti. Čovek dnevno ima 4-5 sati slobodnog vremena. Ukoliko se u slobodno vreme koristi isključivo kompjuter, to govori o tome da nešto nije u redu. Jer čovek se ne viđa sa prijateljima, ne izlazi u grad, ne gleda TV. Dakle, tu se može govoriti o početku zavisnosti.

Terapija

U savetovalištu Entera rade se tretmani i preventivni programi kojima se pomaže kompjuterskim zavisnicima. Tretmani imaju nekoliko faza i kreće se od problema i njegovog jasnog postavljanja.

– Tretman je širok i ima nekoliko faza. Zna se šta se tačno radi u svakoj fazi i šta je bitno. Na početku se rade dijagnoze, testovi, ustanovi se problem, vidi koliki je i sl. U ovom savetovalištu nema psihijatara, psihologa, ja sarađujem sa psiholozima i psihijatrima iz drugih ordinacija – kad vidimo da neki slučaj nije za nas mi ga ’prosleđujemo’ dalje – objašnjava Radulović i ističe da je problem i taj što se u Srbiji do skora nije znalo da problem postoji – ni šira ni stručna javnost nije poznavala ovaj vid zavisnosti. A zavisnici, opet, imaju čitav niz mehanizama kojima štite bolest. Radulović navodi da se u tretmanima radi najpre sprečavanje daljih ispoljavanja posledica, edukacija o bolesti, okupaciona terapija, rekreativna terapija (koja uključuje razne sportove), porodična faza tretmana (gde se rešava porodična komunikacija), faza reintegracije (koja traje do 8 meseci i radi se na sprečavanju recidiva bolesti)…

– U toku tretmana kompjuter može da se koristi ali je bitno da se dođe na nivo da to bude korisna upotreba a ne patološka. Tih deset meseci u fazi reintegracije je veoma bitno-tu se čovek okreće budućnosti, pokušava se da se obrazac ponašanja koji je stvoren zadrži kao stalni.

Saveti iz prve ruke

Moj savet je da se kompjuter koristi. Pojavile su se priče po forumima da sam ja neprijatelj kompjutera. Ja volim kompjuter, video-igre, posebno sportske video-igre… Moj savet roditeljima je da nikako ne seku kablove na kompjuteru i da ne zabranjuju upotrebu kompjutera. To je najčešće kontraproduktivno. Pogotovo deci kod koje je zavisnost već negde stvorena. To dete će se pokupiti i otići u igraonicu i igrati igrice po ceo dan. Prvi i osnovni savet roditeljima je da posvete vreme svojoj deci. Ja znam da je vreme teško i da su roditelji umorni i da je radno vreme i 10 i 12 sati ali – džaba sve što radite ako će vam dete otići u zavisnost. Puno puta sam čuo od roditelja kompjuterskih zavisnika- kamo sreće da je alkoholičar ili narkoman. To jeste užasna izjava ali taj problem kompjuterske zavisnosti može da bude veoma veliki. Roditelji moraju da posvete vreme detetu.

Nema mesta za strah – ukoliko vi vaspitavate dete , volite ga i učestvujete u njegovom životu. Ne preterano, nemojte biti špijun ili kontrolor- prosto učestvujte u njegovom životu- predložite mu neku aktivnost, osmislite neku zajedničku aktivnost.

Odraslima savetujem da ta prijateljstva iz virtuelnog sveta prebace u realna. Stariji su zavisni od forumašenja, četovanja…Na taj način se mogu razmeniti mišljenja i upoznati OK ljudi ali ja bih savetovao ljudima da se vrate u realan život ili da ta prijateljstva prebace u realan svet. Nije loše četovati s nekim iz Floride u ovom momentu ali nije loša stvar sedeti na klupi pored Dunava i uživati u proleću – savetuje Radovanović.

Vreme ispred kompjutera brže teče nego inače i opasnosti za prelazak tanke granice, realno postoje kod svih koji provode vreme na Internetu ili igrajući igrice. Važno je zaustaviti se, ugasiti kompjuter na vreme, znati kad je dosta i okrenuti se i nekim drugim životnim zadovoljstvima. Znate li da je Bil Gates limitirao svojoj deci vreme provedeno ispred kompjutera- na dva sata dnevno?

Budućnost?

– Trenutno su najugroženija deca. Pitanje je šta nas čeka, s obzirom da klinci počinju da koriste kompjuter sa tri, četiri godine. Imaćemo situaciju da će roditelji, što zbog teške materijalne situacije, što zbog nedovoljno vremena da se posvete detetu, staviiti dete ispred kompjutera i reći – tu je, nije na ulici, zaštićeno je od droge, alkohola… Tako da će deca možda i biti podsticana od strane roditelja da sede ispred kompjutera. A dostupnost interneta je sve veća. Tako da je pitanje (i kod nas i u svetu) šta nas tek čeka – zaključuje Milan Radovanović.

Tekst: Jelena Jovanović
Foto: Igor Barandovski

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.