BRUTALNO ISKRENA MARINA ABRAMOVIĆ: Majka me gađala pikslom, sekla sam vene, a muž terao na seks utroje!

0

Umetnica Marina Abramović u iskrenoj ispovesti otkrila je da su je roditelji nikada u životu nisu nijednom poljubili niti pohvalili.

Majka ju je tukla, čupala za kosu, govorila joj je da je beskorisna i nazvala je prostitutkom pošto ju je po prvi put poljubio dečak, kada je imala četrnaest godina.

Kao tinejdžerka, verovala je da je „užasno ružna“. Imala je, kako se seća: „velik nos, mnoštvo bubuljica, užasnu frizuru, ortopedske cipele i naočare s vrlo debelim staklima“.

Nekad neugledna devojčica, danas je umetnička ikona i vrlo lepa žena koja uskoro ulazi u sedamdesetu godinu života. Svoje je odrastanje Marina Abramović opisala u brutalno iskrenoj autobiografiji „Hod kroz zidove“.

Prethodile su joj mnoge polemike, pa i ona koja je nastala pošto je u javnost „iscurilo“ kako u knjizi piše da je tri puta imala pobačaj, jer nikad nije želela decu. Kako je priznala u jednom od retkih intervjua razočarala se reakcijama i napadima: „Svidelo mi se kako je jedan od forumaša napisao da niko ne pita Džordža Klunija zašto nema decu. Ostalo je bilo vrlo licemerno”.

U memoarima je dalje napisala kako je u njenom detinjstvu bilo i mnogo krvi. Kada je izgubila svoj prvi dečji zub, krvarenje se nije zaustavljalo tri meseca, a kada je dobila prvu ciklus, trajao je deset dana. Autobiografija Marine Abramović beskompromisna ispovest, kao i svi njeni performansi, u kojoj su život i umetnost u nerazdvojnoj vezi.

Majka, Danica i otac Vojo bili su partizani, tamo su se i upoznali: „Bila je to prekrasna priča. Ona je bila lepa, on zgodan, jedno su drugome spasli život. Majka je bila odgovorna za prevoz ranjenih partizana“. Otac je dolazio iz siromašne porodice, majka iz bogate: „Sećam se kako je moja baka pričala da je majka kada je otišla u partizane iza sebe ostavila šezdeset pari cipela. Komunizam je za nju bio apstraktna ideja, nešto što je naučila u školi čitajući Marka i Engelsa. Postati partizankom bio je idealistički odabir, čak i pomodni“.

Za umetnost se odlučila vrlo mlada. Prijatelj njenog oca posetio ih je i pokazao joj jedan umetnički proces, nabacio je niz boja na sliku, spalio tu sliku, rekao joj je kako je reč o zalasku Sunca. Marina Abramović verovala je da je to fantastičan prizor. Odlučila je posle toga da studira umetnost, ali njene su ideje bile radikalnije.

Prema Marini Abramović, ženi i umetnici, ljudi nikada nisu bili ravnodušni, ili je vole ili ne. Kako je rekla u „Guardianu“, „mnogo mojih neprijatelja postali su mi prijatelji, i obrnuto. Ljudi imaju određenu percepciju o vama, koja se, naravno, menja kada vas upoznaju. Srela sam se s toliko ljubomore tokom života, i još nisam imuna na to“.

Šezdesetih godina bila je jedina žena u grupi šestorice studenata umetnika, za jednog od njih, Nešu, udala se u svojim ranim dvadesetim godinama. Bili su u braku pet godina, ali nikad nisu živeli zajedno. Neša, kaže, danas, ne bi pričao s njom: „Da se vratim u Beograd, ne bi želeli da me vide, umetnici. Podsećam ih na njihov neuspeh. Toliko imam ljubavi za njih, a oni za mene nimalo“. Ona se, kaže, nikada nije promenila: „Svoj rad mogu opisati i čistaču i predsedniku. Komunistkinja sam ako se gleda u tom kontekstu“.

Međutim, u knjizi je i opisala Nešu na sledeći način: „Postojala je privlačnost među nama, ali nije bio dobar u krevetu, sve dok slučajno nisam zatrudnela s njim. Tada je postao potentan“.

Neša kojeg opisuje u knjizi beogradski je umetnik Neša Paripović koji je bio u braku sa umetnicom između 1971. i 1976, i koji se o onome o čemu piše Marina Abramović nije još izjasnio.

Umetnica u autobiografiji opisuje i svoj boravak u Zagrebu (poznato je i da je bila bliska s Tomislavom Gotovcem): „Diplomirala sam u leto 1970. i otišla u Zagreb, na postdiplomske studijie kod Krste Hegedušića. Bila je velika čast da vas Hegedušić odabere, imao je samo osam studenata u klasi. Bio je stariji čovek, poznat po slikama seljaka i pejzaža sa poljima useva. Nije baš prirodni spoj nas dvoje. Međutim, i Džekson Polok je studirao sa Bentonom. Sviđao mi se Hegedušić. Rekao je dve stvari koje pamtim: postaješ dobar u crtanju kada desnom rukom možeš napraviti divnu skicu a da ne gledaš. Drugo, ne laskaj sebi da imaš ideje. Ako si dobar umetnik, možeš imati jednu ideju, najviše dve za života. I bio je u pravu“. Nakon boravka u Zagrebu, udala se za Nešu.

Prvi radikalniji performans izvela je u Edinburghu, „Ritam 10“, raširila je prste ruke i igrala se nožem, svaki putkada bi se ranila, popila je žestoko piće (inače nikad ne pije), uzela ponovo nož, i nastavila.

U doba kada je izvela navedeni performans, živela je vrlo konzervativnim životom, u Beogradu, u stanu sa svojom majkom, a kući je morala da dođe do deset naveče. I nakon „Ritma 5“, morala je da trči kući i uvuče se u krevet. Nakon što se probudila i nakon što ju je baka ugledala, ispustila je doručak na pod: „Mislila je da vidi đavola, izgledala sam vrlo loše. Taj je dvostruki život bio posve lud.“

Mediji su, većina njih, pisali nakon tog performansa da joj je mesto u ludnici. Da li ju je to pogodilo? „Ne. Verovala sam onim ljudima koji su bili oko mene.“

Kada je bila 14-godišnjakinja, namerno je krenula da preseče venu, ali ju je baka pronašla i sprečila, majci nisu nikad rekli.

Legla je i usred zapaljene zvezde, skoro se ugušila: „Uvek sam osećala strah, i s tim osećajem sam se suočavala u svojoj umetnosti. Zvezda petokraka bila je u svakoj školskoj knjizi. Bila je simbol restrikcije i kontrole, i želela sam da se oslobodim toga tako da se suočim s ovim simbolom“.

Kada je njena majka otkrila šta joj sve ćerka radi u ime umetnosti, bacila joj je staklenu pepeljaru u glavu, rekla je da joj je „dala život“ i da će joj ga sada „uzeti“.

Je li odmah znala o čemu je njena umetnost: „Kada ste mladi umetnik, nemate pojma šta radite. Svaki umetnik koji kaže da to zna, laže. Mislim da je kod mene, a to mi je postalo jasno nakon pisanja knjige, bio ključan i dominantan nedostatak ljubavi u porodici i pokušaj da tu porodicu stvorim s umetničkim svetom. Psihoanalitičari bi rekli kako je reč o jasnoj slici. Međutim, tako se nije činilo na samom početku“. Često se, uostalom, citira njena izjava: „Volela bih da umrem bez straha i ljutnje. Učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem“.

Krajem sedamdesetih upoznaje Ulaya, nemačkog umetnika koji trenutno živi u Ljubljani, koji se leči od raka, o čemu snima dokumentarac. Njihova je ljubav trajala dvanaest godina, kao i zajednički rad, od kojih je najpoznatiji hod po Kineskom zidu. Ni ovaj umetnik, piše Marina Abramović u memoarima, nije mogao da se nosi s njom. U performansu iz 1981. godine trebalo je sa sede osam sati dnevno u potpunoj tišini, a da se ne pomeraju, danima za redom: „Ja sam uspela, on nije. To nije dobro za brak“, kaže umetnica koja je kasnije, 2000. u umetničkoj galeriji „Sean Kelly“ u Njujorku izvela performans „Soba s pogledom” u sklopu kojega je danima bila pred publikom, dvadeset i četiri sata dnevno, nije uopšte jela, a performans je pokazan i u seriji „Seks i grad“, što je jedan od početaka njene povezanosti s pop-kulturom. Za Ulaya kaže: „Razišli smo se pre trideset godina. Zanimljivo je videti šta je ko napravio tokom tih godina.“

Jedan isečak iz memoara Marine Abramović nekoliko dana pre izlaska celog dela objavljen je u britanskom „Gardijanu“. U objavljenom poglavlju umetnica se vraća u vreme kada su ona i Ulay bili u Australiji i dobili ideju da izvedu performans radnog naslova „The Lovers“. Plan je bio da se par krene jedno prema drugom sa suprotnih strana Kineskog zida i da hodaju dok se (nakon što svako pređe po 2.500 kilometara) ne susretnu, a na sredini građevine trebalo je da se venčaju. Nakon osam godina od kineskih vlasti su uspeli da dobiju dozvolu da uz čuvara i prevodioca izvedu nešto takvo, ali, piše Abramović, „originalan plan koji je uključivao venčanje se sve manje i manje spominjao“. Dok je Ulay prelazio preko pustinjskog dela Zida, koji je puno pristupačniji, Abramović se pela po planinama. „Sastanak nije bio onakav kakvim smo ga zamislili. Umesto da vidim Ulaya kako hoda prema meni iz suprotnog smera, zatekla sam ga kako me čeka na tački između dva hrama. Tamo je bio tri dana. A zašto je stao? Mesto mu se činilo kao savršeno za dobru fotografiju. Ja nisam marila za kvalitet fotografije. Prekršio je naš koncept iz estetskih razloga“.

U to je vreme prevodilica koja je putovala sa Ulayem s njim već zatrudnela, a nekoliko meseci kasnije su se i venčali. Međutim, početak njihovog kraja bio kada su izvodili „Nightsea Crossing“, u kojem su u danima po osam sati dnevno sedeli za stolom jedno nasuprot drugom i gledali se u oči. Ulay zbog bola u abdomenu nije uspeo da izdrži do kraja, a Abramovićeva je izvela performans onako kako su ga zamislili. Osećao se poniženo. Nekoliko meseci nakon performansa Ulayu su dijagnostikovani problemi s diskom: „Njegova su leđa bila u delikatnom stanju i zbog toga više uopše nismo imali seksualni život. Godinu dana sam mu bila medicinska sestra, a ništa što sam učinila nikada nije bilo dovoljno dobro za njega. Bila sam povređena i ljuta.“ Status kvo u njihovoj vezi trajao je još dve godine. Par je u to vreme od prijatelja i javnosti skrivao činjenicu da im je veza u raspadu. Uskoro je Abramovićeva priznala Ulayu da ga vara s jednim francuskim piscem, na što joj je on takođe otkrio identitet svoje ljubavnice. Nakon priznanja pitala ga je da li želi s njom i svojom ljubavnicom da ima seks utroje, na šta je on pristao. Tu je situaciju opisala kao prilično bolnu: „Bilo je poput jednog od mojih performansa, samo što je to bio stvarni život. Nisam htela da to bude stvarno. Nisam osećala ništa. Kaže se da ljudi koje, na primjer, udari bus i zbog toga izgube nogu ne osećaju bol jer njihovi živci jednostavno ne mogu preneti toliki bol mozgu. Namerno sam se odlučila na taj potez da ga oteram od sebe. Ali cena je bila vrlo visoka“.

Frustracije zbog toga što su mediji Marinu prikazivali većom umetnicom nego Ulaya, nošenje s bolestima, obostrane nevere, pa čak i nasilje doveli su do kraja idile u kojoj je par godinama živio. Na kraju je, kaže Abramovićeva, najtužnije od svega bilo što im je veza propala zbog njihova svakodnevnog života.

„Za mene, privatni je život takođe bio deo posla. Naša saradnja se uvek vrtela oko žrtvovanja svega za neku veću ideju. Ali, na kraju, spotakli smo se o nešto što je naspram naših ideja bilo jako maleno“.

Izvor: Jutarnji.hr/Tena Šarčević

Foto: Marina Abramovic / Facebook

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.