BRANIMIR DŽONI ŠTULIĆ: Imam više dobrih albuma nego neki pesama

0

Smatraju ga jednim od najvećih kompozitora, pesnika i najinteligentnijim prorokom jugoslovenskog rokenrola. Branimir Džoni Štulić (64) uvek se borio za pravdu i slobodu protiv kurvinih sinova.

Mada odavno ne živi na ovim prostorima, svaka njegova reč smatra se suvim zlatom. A on iz Holandije poručuje da je u poslednjih sedam godina snimio gotovo celu svetsku muziku, dostupnu na „Jutjubu“ na albumima „Gozba“, „Zakuska“ i „Protuletje“.

To je moja stara ideja i taj opus od oko hiljadu pesama sastoji se iz tri dela. Prvi čine naše narodne pesme, jer sam prvi na Balkanu svirao sevdah, pre Bregovića i svih ostalih, i ima ih, grubo računajući, 300. Drugi deo su obrade, njih sam malo manje napravio – 200, a treći su moje pesme.

Žalili ste se Ustavnom sudu Srbije zbog povrede prava na pravično suđenje protiv „Plato buksa“, „Haj faja“ i „Komune“?

– Sud je poverovao da treba da platim kauciju „Plato buksu“ kao stranac i da imam holandsko državljanstvo. Međutim, ja ga nemam, što oni uopšte nisu hteli da provere. Odavno mi je istekao jugoslovenski pasoš, ali nisam stranac. „Haj faj“ je objavio pet mojih diskova, gotovo sav moj materijal, a ja ne mogu apsolutno ništa. Ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj. Sve je sa novcem povezano, a ko uzima novac, on plaća i sudije. To je uvek bilo tako i biće. Ne mogu skrštenih ruku da to gledam, a sramota me je da se oko toga potežem.

Stvarno, apsurdno…

– Još je u Titovo vreme bilo bandi i lopovluka. Ja sam 1980. morao da se učlanim u Sokoj da bih dobio autorske honorare, a nisam video ni dinara. Posle četiri-pet meseci odem i pitam gde je problem, a oni mi kažu da ne isplaćuju novac jer prelaze na kompjutersku obradu. Prelazili su od 1984. do rata 1991, a kompjuteri tada nisu ni postojali. Ubirali su novac od mojih pesama, ali nikad nisu plaćali. Naravno, odmah sam se ispisao iz Sokoja, 1981. o čemu imam i potvrdu. A onda sam video da su me oni tek 1994. odjavili i „predali“ hrvatskom ZAMP-u. To je bilo povezano sa „Olujom“, sve je naštimovano i dogovoreno. Sve su to sestrinske i gazdinske organizacije koje sarađuju.

Oni sarađuju, a vi bez para?

– Nemam ja veze ni sa Hrvatskom, ni sa Srbijom, ni sa Jugoslavijom, kako je to Sokoj predstavljao, već samo sa svojim radom. Sve račune plaćam uredno, porez, sve živo, ali mene odavno niko ne plaća. Nisam bankrotirao, nemam nikakav dug, ali ne mogu da radim kad sve košta.

Rekli ste da je vaša karijera veliko neslaganje sa osrednjošću, koja vlada svuda?

– Nema uopšte dobrih autora. Kada sam počinjao, bili su samo pevači, a kompozitora je bilo malo, kao i sada. Možda Bregović i Dedić, a ja sam bio prvi kompozitor koji je stvarao svoju muziku. Poludim kad vidim ove „Vikipedije“ koje pišu smokvari. Prosto uvredljivo. Taj kadar ništa drugo nije znao nego da maže kvake gov**ma i sada pišu o meni da sam pevač. Nisam pevač, ja sam kompozitor. Jedini sam kod nas imao program od svojih pesama, dok su pola repertoara na koncertu „Bijelog dugmeta“ bile tuđe pesme, kao Yesterday na primer. Prvi sam kod nas krenuo sa svojim kompozicijama.

U mnogo čemu ste bili prvi?

– Jeste, u mnogo čemu. Ipak, prvo sam kompozitor, pa sve ostalo, kakav crni pevač? Kad bih bio solo pevač, to bi onda značilo da nisam ja „Azra“, što je „Jugotonova“ politika, nego su drugi „Azra“. Onda su mi oni, valjda, radili pesme.

Ostali ste čvrsta linija, kao što pevate u No comment iz 1984?

– Jesam čvrsta linija, zato sam i zaostao. Jedino što sam voleo u životu bili su muzika i fudbal. Ništa van toga me nije interesovalo. Fudbal ne možeš da igraš sam, a muziku možeš da radiš sam. A da bih se mogao baviti muzikom, morao sam da napravim pesme. Baš pre neki dan nađem tekst o sebi sa naslovom „Od netalentovanog čupka do zvezde regiona“ i mislim se, odakle vam to „netalentovani“? U „Globusu“ su me 1994. proglasili za 11. jugoslovenskog gitaristu. Kao, veze ni sa čim nemam. A još 1972. sam jako dobro i svirao i pevao, možda ne toliko savršeno, a od 1974. sam nastupao javno, sam, bez benda, na fakultetu. Hteo sam da sviram po ceo dan i niko mi nije bio ravan. Pa, j***te, ja sam 1977. najbolje svirao akustičnu gitaru od svih rokera u Jugoslaviji. Klasičnu, ako baš hoćeš. Niko nije smeo da se meri sa mnom. Nisam imao novca da kupim električnu gitaru, a rođeni sam električni gitarista. Eto, Rundek je napravio karijeru na akustičnoj gitari.

Da li ste se makedonskim melosom zarazili u rodnom Skoplju?

– Živeo sam na brdu iznad stare turske kasarne, mislim da je danas tamo američka ambasada. Na sto metara ispod kuće bila je taraba ispod koje sam se kao mali provlačio i ulazio u krug kasarne. Imao sam četiri-pet godina. Kao što u Engleskoj imaš one životinje koje su maskota vojske, ja sam bio maskota te kasarne. Ne znam kako su me podnosili. A ispod tog brega, dva puta godišnje, u proleće i jesen, održavali su se sajmovi. To je stogodišnji običaj, kad se stočari sele, pa se u proleće i jesen nađu na nekoliko dana. A tamo, sva ta božja muzika koja mi je ušla u uvo. Nisu sve takozvane makedonske pesme najbolje, ali neke su stvarno vrh vrhova.

Šta još pamtite iz detinjstva?

– Sećam se ko sad, sa šest godina sam čitao i latinicu i ćirilicu. Neverovatno kako je to bilo napredno vreme. Čitao sam sve stripove „Den Deri“, za koje nisu baš znali u Americi i Engleskoj. „Kekec“ je 1957. počeo da izlazi s tim stripovima i ja sam kao dete gutao sve futurističke stvari. Pevao sam „Dajanu“ od Pola Enke, ali sa domaćim tekstom „O Dajana, volim te, skini gaće, molim te, da ti vidim belu picu, da ti turim kobasicu“ (smeh). Nisam znao šta to znači, ali sam pevao sa pet godina. Brega se nije protegnuo do 15. godine, ali zato u muzici kasni čitavu deceniju za mnom. Ja sam skroz na bitu, a on je sredina puta u kompoziciji. Počeo je da komponuje 1970, a ja to radim od 1963. Ja sam takozvana eolska struja, bitnička. To je za Bregu špansko selo. Spominjem Bregu zato što on voli da ga spominju. Pogotovo kad mu sliku stave, to mu je najvažnije. Znači, obavezno stavi Breginu sliku uz ovaj tekst, a moje reči ispod. To će biti izvrsna kombinacija – on lep, a ja pametan.

Elegantno ste se oblačili, niste bili klasični roker?

– Nikada nisam bio roker, ja sam bitnik. Rok je došao sa hipicima, ja sam izgledao kao hipik, ali nikad to nisam bio. Uvek sam bio bitnik, crno-beli film, nikad nisam bio kolor. Roker ne znači ništa. Čak nisam ni pušio. Nisam mogao da podnosim cigarete i dim. Jedino sam propušio kada sam počeo da prevodim ove je**ne klasike. A kako ne mogu da pušim cigaretu, napravim džoint, legnem, on me uspori i onda mogu red po red da radim. Inače, pri zdravoj pameti i svesti, koji normalan čovek može stotinu hiljada linija da prevodi red po red?

A alkohol?

– Ne, nikad nisam pio. Imao sam problema, recimo, dođem da sviram, a oni mi donesu gajbu piva. Ja ih bledo gledam, a oni kažu: „Kakav si ti to roker, a ne piješ pivo?“. Pa ne pijem pivo jer mi prsti odmah nabubre, lepljivi su i ne mogu da sviram. Takođe, pivo ubija motoriku. Ali je izvrsno posle fudbala.

Tekstovi vaših pesama i danas su aktuelni?

– Imam talenta da napišem tekst, ali uvek mi je bila bitnija melodija. Ni sad ne znam da napravim pesmu ako nemam zadatu temu. Kad imam okvir melodije, onda mislim o tekstu. Pre sam mislio da pesnik mora da se rimuje, kao Bora Čorba. Ne, Homer se uopšte ne rimuje. Verovatno ga smatraju pesnikom jer je u heksametru, ali nije ni to. Mora dobro da poznaje zvezde i astrologiju, da upotrebljava prave reči, da ima dobru priču i naglasak. To sve čini pesnika. I da obavezno bar jedan pasus bude o hrastu i kamenu (smeh).

Zašto baš o tome?

– Zato jer o hrastu i kamenu razgovaraju mladić i devojka. Ako nema mladića i devojke, onda nema ni priče. Sve je u slikama. Ja sam kao slikar kad radim pesme. Gitarom, glasom, tekstom i melodijom crtam sliku, malam. Moji albumi su bili kao velike kompozicije, a pojedine pesme su mi kao male ikone. Uvek sam se koncentrisao na albume. Imam više dobrih albuma nego što neki imaju dobrih pesama.

Kako komentarišete Nobelovu nagradu za književnost Boba Dilana?

– Ponosim se što u životu nikad ništa nisam dobio, čak ni zahvalnicu. Tako će ostati. „Nobel“ je čisto politička nagrada. Najbolji kompozitori u pop muzici su bili „Bitlsi“, iznedrili su sigurno 30 izvrsnih pop pesama. Svi ostali su napravili po nekoliko. Arsen Dedić je napravio 10, Bregović je napravio pet, a ja sam ih bogami napravio više od 30. Nikada nisam radio hitove, ali su moje pesme jake po sebi.

Izvor: Novosti

Foto: PrintScreen/YouTube

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.