Zlatkove sitnice – pešački prelaz

0

Mnogi ne znaju da su pešačke prelaze u Srbiju doneli nacisti za vreme okupacije. Zato ih ovde svi podsvesno ignorišu. U inat Nemcima!

Zašto ne puštamo pešake?

Kako zašto? Stres, bes, nezadovoljstvo vlastitim životom i godinama sakupljana tenzija, u trenutku susreta sa pešakom pretvaraju se u kompleks više vrednosti jer „JA IMAM AUTO, a ti samo tabane! Šabane!“ Kakva satisfakcija! Bar na sekund zadovoljni ste svojim životom… Ili možda samo nismo sigurni u svoje kočnice, ko zna…

Kalimero

Postoje ljudi koji isteruju pravdu. „Pešak na prelazu je kao beli medved, i po zakonu vozač mora…“ – to obično viče ženica od 45 kila nekom vozaču FAP mašine. Sa prikolicom. Gospođo, džabe vam da budete u pravu bez kuka. I uveta. I ruke. Gde vam je kultura? Lepo zapišite broj. Parkiraće se nekad. Odlomite brisače, ključem preko vrata, šećer u rezervoar, radkapne za sestrića, radio antena, ideja koliko želite… To je mnogo efektnije nego da članovi porodice jedu kiflice iznad vaše glave i govore: „Bio je mnogo dobar… Dajte mi one sa mesom, svežije su.“

Da li nekad poštujemo pravila?

Naravno da da. Ako ne računamo momke u plavom“ koji su u vidnom polju, onda najčešće vozači staju ako ih grize savest. Kasni se na posao, nije urađeno nešto, nije plaćen račun, povratak iz švaleracije, gorivo na crvenom, odlazak u banku radi odgovora za kredit… U ovakvim situacijama, dok sretni pešak prelazi, vozač obično upućuje pogled ka gore. Njemu. I misli: „Bože, vidiš da sam dobar, daj reši mi ono…“

Zašto volim Srbiju

Pre par dana jedna devojka je trčala, očigledno je kasnila na autobus… Ili na posao. Ko zna gde. Bila je zabrinuta. Momak u kolima pored mojih stao je momentalno. Kao i ja. Dok je devojka u zlatnim patikama preskakala barice i razmišljala o tome gde sve kasni, nama dvojici je uputila osmeh. O Bože, kakav je to osmeh bio! Kao kad detetu poklonite kinder jaje. Komšija na putu je svirnuo i pokazao mi prstom na sebe, ali, među nama budi rečeno, taj osmeh je sigurno bio namenjen meni. Teško ću poverovati da negde na Islandu, neki Erik Impotentson i žena mu Helga Željnasekson pričaju o pešačkom prelazu. To je tamo normalo. To je tamo sitnica. Eto kakve sitnice oni propuštaju u životu.Sitnice koje život znače.

Autor: Zlatko Živanić

Foto: Privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.