INmusic 2017 – antologijsko izdanje festivala za novi stranicu istorije!

0

Opasno dobra glazba na opasno lepom mestu: 10 najjačih utisaka

Foto: Julien Duval

Ovde godine je INmusic prevazišao samog sebe kao što je uostalom i najavljivao, a INmusic očito ne laže kad kaže da će nas bombardovati velikim bendovima, sjajnom atmosferom i kao posledica svega ovoga, najvećom dosadašnjom gužvom, koja je na svakom od tri najveća hedlajnera, podsećala na Exit.

Foto: Julien Duval

Prošle godine smo to imali samo na Florence + The Machine, i pomalo na PJ Harvey, sada je atmosfera velikog festivala došla i na Jarun. Nova stranica istorije. Evo deset najjačih utisaka sa Jaruna 2017.

Foto: Julien Duval

Foto: Julien Duval

DARKO RUNDEK

Darko Rundek ti je kao Depeche Mode ili The Cure. Bio je tu otkad znaš za sebe. Haustor je sa svojim Djevojkama u ljetnim haljinama bio na TV i radiju od samog početka novog talasa, što će reći nekih 37 godina. S druge strane, Rundek je uspeo da prođe kroz sve mene i metamorfoze i da u pojedinim delovima karijere uopšte i ne možeš shvatiti da je to isti autor, osim po glasu, kao The Cure. Beskrajno šarmantno. I umešno. E kad smo već kod šarma, sećam se da kad smo bili klinci, jedna drugarica mi je kazala: oh, baš mi se sviđa ovaj Rundek, jako je šarmantan (ja zbunjen).

Foto: Samir Cerić Kovačević

Dvadesetak godina kasnije, kaže druga drugarica, jao, ja bih najviše u životo volela da budem sa Rundekom (ja zbunjen). Hm, muškarci generalno ne shvataju lepotu i šarm drugih muškaraca, tako da obično na pitanje neke devojke “Znaš li nekog super tipa?” ti odgovorš “Znam samog sebe (haha)”. OK, razumem da je Brad Pitt ili Johnny Depp ili Clooney ili Gibson, ili ko već, kul. Rundek je već misterija. Sve dok se ne popne na binu. Kad krene njegova priča i muzika, koja nas vešto vozi od novog vala Zagreba 80ih, do tropskih i mediteranskih ritmova, angažovanih tekstova, world musica, džeza, subverzije Manu Chaoa i hedonizma istinskog zaljubljenika u život, sve ti postane jasno zašto je šmeker.

Foto: Žikica Milošević

Ogromna ekipa veštih i veselih muzičara šeta nas oko sveta, tako da (sad ću reći nešto politički nekorektno) jako želim da se vratim u kolonijalno vreme 1905. godine i da putujem dalekim zemljama, od Kenije do Indije i Kube, u beloj košulji i sa slamnatim šeširom i pohabanim koferom na kome su one brodske i hotelske nalepnice, i da slušam Rundeka usput i čitam poeziju damicama u sumrak. E tako te Rundek istripuje. Ovo znači “dostojanstveno stariti”. Dobar početak, Inmjuziče.

Foto: Julien Duval

MICHAEL KIWANUKA

Obećao nam je čovek da će nas “smiriti” i da će nas vratiti u doba kada je rokenrol pripadao crncima. I kada je r'n'b pripadao crncima. OK, on i sada pripada njima. Ali kada je doslovno svaka muzika imala hrpu crnih izvođača, soul brothers i soul sisters, koji su svoju dušu davali slušateljima. Michael Kiwanuka nas je tako, kao nova afričko-britanska senzacija vratio u doba 60-ih i 70-ih pesama, sa gitarom i bluzom, sa setom i tugom, i moćnim vokalom. Pribojavali su se pojedini da bi ovako “balaševićevski” autor mogao biti “progutan” bukom prajmtajm termina na OTP World Stageu, ali vrlo mnogobrojna (da li je ovo ispravno?) publika je bila strpljiva, pažljiva, i upijena u njegovu izvedbu. Sve je bila jedna sjajna predstava a rok, bluz i gitare su vraćene crncima, makar na sat.

Foto: Julien Duval

ARCADE FIRE

Mnogo toga je rečeno o Arkadnoj Vatri, a mnogo toga sam ja već rekao u najavama. Činjenica da imaju novi album pogurala ih je da krenu u promociju i turneju, svih 8 ili koliko li ih je već bilo. Sama činjenica da svi oni sviraju po nekoliko instrumenata je već fascinantna, a još je blesavije kad krenu da se menjaju po stejdžu. Imaju i dobar trik: na nekoliko sekundi ugase svetlo i samo se u mraku promene i nekoliko trenutaka kasnije – opa! Eto ih na drugim pozicijama, jednako dobro. Kad ti Spike Jonze i Anton Corbijn rade spotove a David Bowie peva prateće vokale, onda mo'š mislit' kakav si bend. Znao sam da su jako skupi za dovođenje, da je Neon Bible genijalan album, kao i The Suburbs, ali slušajući ih 2011. uživo na Exitu nisam bio najubeđeniji da je to to. Sada sam pre INmusica #12 vabio ljude da idu, ali se ispostavilo da hardcore fanovi mogu da ti odgovore “dismisivno” tipa: “Počeli su da sviraju disko, neću da slušam sad.” Oookej. Znači mi koji smo bili manji fanovi više ćemo uživati. I bi tako.

Foto: Julien Duval

Will Butler i kompanija su toliko dobro svirali da sam postavio FB status uz pesmu Rebellion da kad čuješ Arcade Fire uživo, nekako ti se čini da drugi i ne znaju da sviraju i da ne moraju da sviraju, a i da se ti maneš ćorava posla i okačiš mikrofon i gitaru o klin. Ali srećom, prođe te to oduševljenje i oduševiš se nečim drugim. U svakom slučaju, ono što je neosporno: pesme su hipnotičke, što duže traju, bolje ti zvuče. Može i 10 minuta, nije greda. Vidi se da se Butler i žena mu Haićanka, vole do srži. Vidi se da su multikulturalni, da razmišljaju na dva jezika, kao što priliči Montrealu. Régine Chassagne skače i svira bubanj, Butler ne zaostaje, i tako u krug, violina dodaje poeziju, gitara praši, za najveću gužvu dosad na IN-u. Ali ne lezi vraže, ovo je tek prvi dan #12-ice. I ako je dodat neki disko, jedva da se čuje. Ovo je ultimativni koncertni bend.

Foto: Anamarija Tumbas

ALT-J

Biti hipster je jedan od najkontroverznijih pojmova sadašnjice. Kada su se pojavili, hipsteri su bili najveća revolucija od hipika i pankera, valjda. Prvi put je paradigma promenjena da si seksi i kul ako si mršav ili pametan ili nosiš geek naočare ili voziš bicikl jednobrzinac od dede. Ili takvo što. Naravno, ceo talas hipsterskih bendova od The Drums, Foster the People, Bastille, Citizen pa do Alt-J je doveo i do toga da se opet, kao da se 1983. mora bit' malo obrazovan i sofisticiran da bi razumeo i uživao u toj muzici. Alt-J su nam iz Londona doneli upravo takvu kombinaciju eklektizma gde se sve meša: elektronika i sjajan scenski nastup koji u sebe ubacuje elemente prošlih vremena i muzika.

Foto: Anamarija Tumbas

U jednom trenutku ti se čini da su duboko u 80-ima, a drugom, da su ušli u duh 70-ih, da bi kasnije bili savršeni saund 60-ih. U jednom trenutku pomislimo “zvuče kao The Doors” da bi pet sekundi kasnije pevač povisio glas do maksimuma i izmamio komentar uz osmeh “OK, kao feminizirani The Doorsi”. Sad su kao hipi, California Dreaming, sad su kao Peppersi. Sve može i sve pije vodu. Izgledaju mi kao Homer Simpson u onoj epizodi Halloween specijala kad postane čudovište koje guta sve pred sobom i postaje sve veće, a pritom se u njemu vidi šta mu je u stomaku progutano. Metaforički.

Foto: Julien Duval

Svakako, Alt-J su imali možda i najbolji stejdž nastup, a ovo je jedan od onih bendova koji mnooogo bolje zvuče uživo nego na YouTube i koje posle poželiš da slušaš mnogo više nego pre. Ako dodamo da jedan član benda liči na Groucha Marxa sa kraćom kosom i da peva na nekom indijskom jeziku ponekad, sve je još hipsterskije. Što nije loše.

Foto: Julien Duval

REPETITOR

Pre odlaska na Repetitor Anamarija i ja smo otišli na Hidden Stage gde je trebalo da nas oduševi jedan od bendova koji je novi i ima puno energije. Ne sporim da su novi i energični, ali su odveć unutar kanona. Kad sam bio na studijama elektrotehnike, bio je neki predmet Logistika i u predgovoru je pisalo nešto kao “Ako želiš pravi uspeh, idi između omeđenih oblasti koje su već istražene”. Tako nekako.

Foto: Anamarija Tumbas

U svakom slučaju, mani se kanona. Kanon je kad imaš 17 ili 19 godina pa si sretan što si roker, panker, industrial ili ko već, i onda crpiš indentitet iz toga što si deo te “ekipe” i grupe. Kad imaš više godina, svaka neočekivana mešavina može biti fascinantna. Elem, nakon što je Anamarija izgovorila ono što sam ja mislio i snebivao se: “I'm too old for this s**t”, odnosni čisti rok bum-tras kanon, otišli smo na World Stage gde je krenuo Repetitor, jedan od najboljih srbijanskih ili srpskih ili kako već, bendova. Sa “milijun utakmica u nogama” njih svega troje je krenulo da praši iz sve snage.

Foto: Anamarija Tumbas

Ne što ih je troje nego su dve žene na ritam sekciji (žena-bubnjar je posebna egzotika uvek) i basistkinja, koja se, zabave li, isto zove Ana-Marija samo sa crticom. Još jedna u nizu aktraktivnih ikona bas gitare kao Kim Gordon iz Sonic Youth ili Kim Deal iz Pixies. E kad smo kod Sonic Youth, eto nam dokaza da se kvalitetnom mešavinom nespojivog dobija dobar potomak, kao u genetici.


Foto: Julien Duval

Repetitor (znam, znam, paušalne ocene su grozne, ali avaj!) zvuče kao da si pomešao Sonic Youth buku i jednostavnost, Disciplinu Kičme (i jednostavnost) i Partibrejkerse. I jednostavnost. I svu tu energiju. Kad uzmemo da gitarista i pevač Boris ima pojavu i konstituciju studenta koji retko ide u menzu, njegova energija je tim fascinantnija.

Foto: Anamarija Tumbas
Jedini koji se usudio da se spusti u publiku i da bes pomeša sa krhkošću. Sjajno. Ako kažem da je otpevao arhetipski mušku pesmu čije reči idu “Ako te ikad vidim sa nekim ko nimalo ne liči na mene, odmah ću, odmah na njega da krenem, onda na tebe, onda na sebe.” Ja ne znam tipičnije mušku pesmu s kojom 101% muškaraca može da se identifikuje. A šta ćeš bolje od kombinacije uništenja i samouništenja posle propale ljubavi. Double murder-suicide kao san svih ostavljenih.

Foto: Julien Duval

KINGS OF LEON

Kings of Leon su prošli dalek put od razbarušenih rokera američkog Juga do ispoliranih zvezda na promo-posterima, ali su sad opet negde na pola puta. Ali setimo se i da su svi koji su učestvovali u rock-revivalu imali svoje faze. Uhh, sad je gužva na Main Stageu nemoguća, i nikada pre se ovo nije desilo.

Foto: Žikica Milošević

Caleb Followill i braća, svi zajedno iz religiozne porodice sveštenika (ima i jedan brat od strica ali nema veze) su vremenom od južnjačkog roka do indie-rocka i britanskih uticaja, na tom sjajnom putešestviju, apsorbovali sve i svašta. Caleb je umeo da bude na ivici plača u spotovima (Use Somebody), i u privatnom životu. Umeli su da se napiju i potuku u bekstejdžu i da lansiraju srceparajuće stihove, da prekinu koncert da bi se gitarista ispovraćao jer je mešao viski i pivo, Caleb je ne samo prekidao koncerte da bi otišao da popije (Rambo Amadeus mu zavidi na performansu, samo Caleb nije radio ovo namerno) i da se vrati i da ne zna reči.

Foto: Žikica Milošević

Nakon rehabilitacije glasnih žica i detoksikacije, Caleb nam se vratio malko se mučeći, ali su isprašili na oduševljenje svih. Jer, kao što bi njihov tata rekao tokom propovedi, šta je lepše nego kad nam se grešnik vrati pokajnički. Caleb je skromno prekidao urlanje oduševljene mase skromnim “Thank you, we are Kings of Leon” (čuj, kao, ne znamo) i zaključio je da oni nisu vredni ni petine (ili neki deo) aplauza koji su dobili. Divno, skromno. Čitajte deci Bibliju.

Foto: Anamarija Tumbas

E da, i reči pesama su nešto što svi možemo da osetimo i da se identifikujemo (osim što je rok – rok kakav treba biti). Tu nema gnjavaža oko dilema Carrie Bradshow kakvo venčanje treba da bude, šta-je-mislio-kad-je-rekao-ono, i nema Zverke i ostaloga. Ovde se ide u salun, igra se bilijar. Kad je neko bezobrazan, dobije štapom u glavudžu.

Foto: Anamarija Tumbas

Vozi se pickup truck i nose karirane košulje, i pije se viski i pivo. (Neko je doneo transparent “You call that a pickup truck?” Vickasto.) Devojka ti ujutro prži jaja sa slaninom u kariranoj košulji. U pesmi Knocked-Up kaže esenciju. Luda je stalno, pijana je često, ali ja ću je voleti, evo trudna je, idemo dalje, to je to. Olakšava mi život poezija Misisipija.

Foto: Julien Duval

Tako i jeste u životu. Nema Samanthe i Mirande i Zverke i beskonačnih dvojbi do 85. godine “šta je pravo, da li je išta pravo… ko sam ja?”. Ma dosta bre. Ovo je America we like. Not NYC. Odakle si sele, devojano mlada, iz Misisipija, brale. Daj pivo.

Foto: Filip Bušić

FLOGGING MOLLY

A ako je neko sličan Hrvatima, a naravno i Srbima, što je primetio pevač benda Flogging Molly, to su Irci. Video sam neke hejterske objave oko njihovog nastupa da su oni bend druge klase i nikada nisu dostigli Dropkick Murphys ili The Pogues, ali votdfak, koga to zanima uopšte. Oni su za sebe klasa.

Foto: Filip Bušić

Pevač pije guinness stalno i objašnjava sličnosti Iraca i Hrvata, hejtuje vodu i hvali guinness. Žurka sa bendžom i violinama. Nije čudo što su Orthodox Celts kod nas tako popularni. Kad samo bio klinac imali smo neki moj rođendanski party i nikako da se postigne atmosfera. Neko vikne, pusti narodnjake, Žiko! E 'oću, al' ne naše.

Foto: Anamarija Tumbas

Pustim ja The Pogues i Celtse, i eto totalne ludnice. Istina da nema žurke bez narodnjaka. Ali irskih. Nikad više irskih zastava u publici. Plus, nikad više čaša piva nije letelo i mislim da su prvih 20 redova bili mokri od piva. Mudro smo bili malo dalje.

Foto: Anamarija Tumbas

I još jedna crtica: ne znam šta su slušali Flogging Molly kad su počinjali, i šta su Zabranjeno pušenje slušali, ali 50% pesama može komotno da se podvede pod istu priču. Čak smo iz zezanja Anamarija i ja pevali na Flogging Molly pesme izmišljene reči a la Pušenje, tipa “a želio sam da zauvijek ostane kraj meneeee” ili “I došao je Ibro i odnio je sa sobom…”.

Foto: Anamarija Tumbas

Znači, Zabranjeno pušenje nam 30+ godina kao našu new primitives muziku prodaje irsku. OK, kažu da imamo keltske gene mi svi ovde a kad vidiš Waynea Rooneyja to i shvatiš: mogao bi biti izbacivač u Banjaluci bez problema. Mi smo ovde najveći Kelti posle Kelta, praštam Pušenju, Neletu i Seji sve.

Foto: Anamarija Tumbas

SLAVES

Slaves su Punk 2.0 ili kako već to nazvati. Kažu da su pank sa bluz garažnim rifovima. Pesme su im sve malo preko dva minuta ili manje. Bubnjar stoji dok svira. Ima samo gitarista. Je l' ima ovde neki član benda da ga ne vidimo? Vidim da je pevač koji svira i gitaru, to provalio. Pa kaže: Mi smo bend od dva čoveka. Hteli smo ceo bend, ali znate kako, tražiš basistu, basista nešto s**e, pa bubnjar pa gitarista, i mi smo ih sve šutnuli i eto mi smo ceo bend. Sve smo mi. Fino, ima matrica, ima ovaj ludi bubnjar koji isto peva (50-50% sa ovim gitaristom) i to na punk način. Kao neki electroclash i bluz u isto vreme, preko punka. Taman se pesma zauka, eto kraja. Samo još jedan bend je imao bubnjara koji stoji i imao pesme od minut-dva, a to je The Jesus and Mary Chain, osnivači shoegazea. I posle se ja pitam kako Slaves imaju nastup od sat vremena. Pa to je 30 pesama, lebac mu njegov. A pošto imaju samo dva albuma, Laurie Vincent (to je onaj pevač koji je i gitarista) se još i lepo ispričao za to vreme, u vidu manifesta tipa “f**k the bass player” i slično. Istorija muzike može još uvek biti zanimljiva. Kad odete na YouTube ima dva benda Slaves, e pa onaj manje šminkerski. Čim vidite spot sa 4 lika, nisu ti. Oni drugi su. Evo a slight clue: Cheer Up London je ime jedne pesme. Nema na čemu.

Foto: Julien Duval

KASABIAN

Kažu da su Kasabian bend sa možda najluđim fanovima od svih bendova. Kažu da je Claudio Ranieri puštao u svlačionici Leicester Cityja igračima pesmu Underdog da bi ih motivisao. Jeste himnična i borbena a i oni su bili underdogs a opet su osvojili titulu. O, kako sam samo bio sretan kad se to desilo pre godinu dana! Milijuni i milijuni funti u slivnik, a sirotinja na vrhu.

Foto: Filip Bušić

Elem, ne samo da su prvaci Premijer Lige 2016. uzeli tu pesmu za svoju himnu, nego je i pesma Fire bila špica Premijer Lige pre nekoliko godina. Kasabian (bizarno je da je ovo jermensko prezime zapravo poteklo od članice bande Charlesa Mansona koji su izvršili gnusno ubistvo Sharon Tate) su vešta kombinacija svega i svačega. Eto opet one priče kao Repetitor.

Foto: Anamarija Tumbas

Samo ovde možeš da čuješ britanski indie-rock iz svih faza (od The Fall i Joy Division do Arctic Monkeys i Editors i šta sve ne), pa do Rage Against The Machine ili južnjačkog retro-roka kao Kings of Leon. I to mu je kao neki indeks-sendvič kad kažu “šta će te od priloga?” a ti kažeš “može sve”. I zaista su pakleni uživo, i paklena je gužva. Dodatno, morali smo u toalet pred sam kraj koncerta. Pošto smo se probijali u pravcu suprotnom od stejdža, ljudi su nas zaustavljali hvatajući za ruke i kao “Stop it, man, you must be f**ing crazy!”, a ja sam odgovarao “We have to go to a f**ing toilet, mate!”. Aaaah OK then. Kao ljubazni panduri koji te uhvate za ruku i kao Gospodine, gde ste pošli, stejdž je na onu stranu?

Foto: Anamarija Tumbas

Neš ti nigde s koncerta, matori. Isuse, ovi stvarno imamu najvatrenije fanove. Nikad mi se ovo nije desilo. I nikad više dresova Leicester Cityja u publici. Nice touch: ime igrača: Kasabian. Broj igrača: 16. Zašto? Šampioni 2016. Kjut. Neko je napisao na YouTube da “ako volite Kasabian oda zaista razumete i volite istinsku englesku kulturu”. Istina.

Foto: Julien Duval

ZAGREB

Sam grad Zagreb je deseti najjači utisak. Ljudi ljubazni, prevoz besplatan, konobarice časte rakiju kad čuju da smo došli iz srbije na festival. Organizacija bez ijedne rupice.

Foto: Julien Duval

Atmosfera karnevala. S obzirom da postaje sve veći i veći, i da nikada nisam video ovoliko ljudi iz Srbije, Britanije, Mađarske ili čuo bugarski jezik, kao ove godine, to samo može da nas raduje. Vidimo se na INmusic #13.

Foto: Filip Bušić

Tekst: Žikica Milošević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.