KAKO VOLIM NAŠU SREĆU: Kristinina priča dotakla je i ona najledenija srca!

0

Kristina Kovač objavila je na Fejsbuku priču koja vas neće ostaviti ravnodušnim

Kantautorka Kristina Kovač važi za jednu od najautentičnijih na našim prostorima. Ćerka čuvenog Kornelija Kovača pored talenta za komponovanje pesama, dobra je i u pisanju proze. Poslednjim tekstom koji je objavila na svom Fejsbuku, Kristina je dotakla srca mnogih.
U nastavku teksta ga možete pročitati u celosti.
Kako volim našu sreću. Gledam jednu od onih ranih fotografija na kojima se grleno, iskreno smejemo, jednu od onih iz onog nestvarnog perioda…Nestvarnog, ne zato što smo bili zaljubljeni za ludnicu, ne zato što nismo spavali noću pokušavajući, što lepljivim dodirima što mrežastim rečima da uhvatimo i nadoknadimo sve ono što smo na početku propustili… Ne zato. Nestvarnog, zato što smo tih godinu, godinu i po dana živeli kao par potpuno slobodnih ljudi. Ti nisi radio, a ja, ja sam radila samo kad moram i samo veselo…Para je bilo, Tara je bila tako mala i nas troje smo živeli jednu pufnastu lopticu smeha. Od jutra do mraka.
Svetlost, pregršt svetlosti od koje kao da je bio satkan ceo mali stan u Mutapovoj, pa i mi sami, a ne samo zraci koji su kroz ogromne prozore virili u naš svet…To je ono čega se prvo setim, te svetlosti, kad pomislim na Mutapovu i tih prvih godinu dana… I setim se tog glasnog smeha, onog što istrči iz grla, ma iz stomaka, pre nego što si uopšte stigao da primetiš da dolazi…Smejali smo se onako kako smo do tad samo čitali u knjigama, gledali na filmovima, sanjali na javi i u snu – kao istinski srećni ljudi i deca. U tom smehu nije bilo ni trunke zadrške, ni trunke svesti, samo čiste, putene, okorele radosti.
Ti dani mi liče na onu vrtešku koju si jednom u nekom od mojih omiljenih pisama spomenuo, na vrtešku u kojoj se beskrajno vrtimo ukrug, pa čak iako bude neka suza, to je samo neka trun prašine ušla u oko…Ona se, naravno, kreće po spirali, pa nismo baš uvek na istom mestu…Klizimo po toj tananoj, spiralnoj niti koja je počela od strasti i zaljubljenosti nalik na vatrenu stihiju a nastavila se u duboke vode prave ljubavi, međusobnog prepoznavanja i mira koji se spušta na nas svaki pu kad nam se pogledi ukrste negde na pola puta između nas dvoje.
I danas se smejemo tako. Jedina razlika je što se smejemo ređe. I ne, ne smejemo se ređe zato što nas je „prošlo ludilo“, zato što sve neumitno gubi sjaj, zato što vreme čini svoje (usput, sve je od toga tačno ) – smejemo se ređe zato što ono „nestvarno“ ne može da traje jer nismo par bogatih naslednika koji ima sve pare i svo vreme ovog sveta…Smejemo se ređe zato što seme radosti koje se u stomaku uporno i neumorno rađa pojedu tvoji beskrajni sastanci sa nerazumnim klijentima, moja tuga što nemam zašto da pišem pesme svaki dan, naša briga o tome kako da zaradimo dovoljno novca za komotan život koji već dugo nemamo i užas koji oboje osećamo pred činjenicom da nam psihopate i prevaranti koji vode državu vređaju svaki pedalj inteligencije svakog trenutka, svakog dana, sa svih strana…Sve to može čoveku da izgricka to seme radosti samo onda kada čovek, shvativši da je pronašao najvažniju stvar – svoju drugu polovinu, počne da juri ostale snove – one o zajedničkim putovanjima, stranim jezicima, kreativnim biserima, poslu koji hrani dušu, dobroj hrani, lepim stvarima za kuću… One snove koji imaju smisla samo onda kada ih ostvariš sa ljudima i decom koju voliš. Ako ne paze, ljudi ponekad zbog tih snova zapuste taj jedan koji su ostvarili, taj najvažniji…Dopuste sebi da postanu toliko nesretni zbog ove hrpe neostvarenih želja da činjenica da imaju ono zbog čega čovek živi i postoji – istinsku ljubav, više ne bude dovoljna. I tako počinju svi krajevi istinskih ljubavi.
Ponekad se uplašim činjenice da našoj ne mogu da zamislim kraj. Ne mogu da zamislim da mi budemo ti ljudi koji su propustili kroz prste niti koje čine tu mekanu, nežnu mrežu. To bi bilo, nekako, ispod nas. Eto jednog katastrofalnog scanarija za koji se nisam pripremila, ja, koja se spremam za svaki katastrofalni scenario koji može da se zamisli, od kad je mama iznenadno umrla. Dugo nisam bila svesna da je to u stvari jedna vrsta post traumatskog sindroma… Neki deo mene je čvrsto rešio da je mamina smrt bila jedina stvar koja će mi, bez najave, nespremnoj, istrgnuti tlo pod nogama. Za sve ostalo ću biti spremna, makar mi to uništilo svaki trenutak ostatka mog života…Tužno. Sraslo je to sa mnom i samo ponekad se uželim onog veličanstvenog osećaja blistave slobode koju ti daje samo potpuni nedostatak tragičnih događaja. Mada…znam da ima ljudi koji (za razliku od mene) nakon doživljenih tragedija odu u suprotni ekstrem – počnu da žive punim plućima, do kraja, bez straha, upravo zato što postanu svesni toga da svakog trenutka mogu da nestanu. A ja, ja se plašim.
Izvini, skrenuh sa teme načisto, tipično za mene. Htela sam da kažem – nisam spremna na to da se ti i ja ikad završimo. Takvo spokojno i mirno jedinstvo osećam sa tvojim dušom i telom, da prosto ne mogu da zamislim da tome ikad dođe kraj. A znam da je život čudan. Ali ne želim da razmišljam o tome. Želim da razmišljam o tome kako volim našu sreću. Čak i kad je ima samo u onim zrnima koja nekako prežive stvaran život, retkim ali tako beskrajno vrednim.

Autor: nadlanu.com/D.R.
Foto: Facebook

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.