ENGLAND IS MINE

Foto: YouTube/PrintScreen
0

I evo ga, dugoočekivani biografski film o Morrisseyju tj. o njegovim mladim godinama je doživeo svoju premijeru, i dočekan je svakojako.

Najveći problem kod biografskih filmova je 1. što svi misle da znaju kako dotični razmišlja, i 2. što svi znaju kako čovek izgleda. Probajte da napravite film gde treba da se odglumi Isus, Marylin Monroe ili Elvis i eto belaja. Ali, bilo kako bilo, meni je film izuzetan. Neugodno je što sam Jack Lowden koji glumi Mozza nije baš fizički najsličniji, ali teško da ko ima baš takvu „njušku“ kao stari Irac iz Mančestera sa engleskim srcem. Osim toga što Jack „prenosi emociju a ne i izgled“, što je nekima nedovoljno, još jedna stvar zbog koje je film dobio „packe“ je da se pojavljuju neke osobe koje se nisu pojavile u realnom životu, a stvarni ljudi su nestali. No, tako je i u pamćenju – i mi se sećamo nečega što nije bilo a ono što se desilo zaboravljamo. To se zove historija.

Pređimo na ono što valja: ono što mi se posebno dopalo je savršeno preslikana atmosfera Mančestera iz 1978-1982, borba sa depresijom, drskost mladosti u sukobu sa introvertnom stidljivošću, gde Oscarom Wildeom inspirisani mladi Steven Morrissey (tada još Steve, ne Morrissey) pokušava da intelektualnim bezobrazlukom nadomesti stidljivost. Ne ide mu baš najsjanije, ali kasnije će na stejdžu doživljavati katarzu koju maši u privatnom životu. Dobra stvar koju kanda niko nije baš primetio najbolje je upravio nepostojeća osoba. A to je Linda, njegova imaginarna devojka i najbolja drugarica, s kojom međusobno završava rečenice.

Foto: Wikipedia

Upravo tu leži snaga filma: Morrissey je simbol čoveka koji može da živi samo u duetu, a previše je samosvojan za duet, i u tom grmu leži zec. A usput ne može ni da stvori simbiozu sa nekim ko nije poseban i „uvrnut“. On ima običnu devojku i koleginicu, „običnu, klasičnu ženu“, koja želi seks, karijeru, decu, novac. Morrissey se ne nalazi u tome. Ali Linda je prelepa underground devojka, umetnica, energična taman koliko on nije, i čita iste stvari koje čitai Mozz. Ona je njegov alter-ego u ženskom obliku, koji ima sve osobine koje on nema. Njegova podrška. Devojka koju bi želeo, ali je nije dobio, u kojoj je spevao pola pesama. Pola je i dečak u duši, da bi se Morrisseyjevo dvostruko seksualno privlačenje u potpunosti materijalizovalo. Mozz prvo ima „duet“ sa njom, gde su savršeni par, zatim pravi bend sa Billyjem Duffyjem (kasnije The Cult) a kada ga svi ostavljaju, na diazepamu je. Tek kad na vrata zakuca mladi rockabilly Johnny Marr, Morrissey opet postaje ceo.

Zato je i solo Morrissey samo deo nekadašnjeg The Smiths-Morrisseyja. To je priča o duetima, o tome da je sam čovek beznadežan, jer jedino „duet“ sa imaginarnom Lindom, stvarnim Billyjem iz The Nosebleeds i kasnije, Johnnyjem Marrom iz The Smithsa je mogao da spasi Morrisseyja. Nažalost Linda nije postojala, tako da ne znamo šta bi bilo da jeste, a svako od nas ima jednu Lindu. To nije seks, nego dodir duša. U svetu u kome svi glorifikuju solo-varijante sebe, ovo je možda i najtoplija priča 2017.

Autor: Žikica Milošević

Ostavite komentar

Your email address will not be published.