BLADE RUNNER 2049 – distopija koju živimo

Foto: Promo
0

Blade Runner iz 1982. godine bio je jedan od prvih filmova koje sam pogledao kao dete u bioskopu, i u dečjem uzrastu sam već bio fasciniran pričom i estetikom, a ispostavilo se da je taj film i bio istorijski. Mračan i spor, sa puno etičkih pitanja, o kojima smo puno puta pričali. A onda, 35 godina kasnije, eto i nastavka, koji se dešava prigodnih 30 godina kasnije.

U međuvremenu su smislili u 3D i 4D tehnologiju, a ovo je bio prvi film koji sam pogledao u 4D tehnologiji, koja, ako eliminišemo mirise, u svemu odgovara bioskopima u „Vrlom novom svetu“ Aldousa Huxleyja. Ono što je malo nezgodno je što se i ovaj film velikim delom dešava po kiši, pa se u sklopu 4D efekata često raspršuje voda po gledaocima, ali neka. Ovo je onaj momenat kada znaš da si video remek-delo i to u novoj tehnologiji.
Za početak, bitno je reći da je zaista jedini čovek koji bi mogao da izvuče ulogu glavnog junaka K.-ja Ryan Gosling. Ima jedna teorija koja kaže da samo ti severnjaci (on je Kanađani, ili da uzmemo Danca Madsa Mikkelsena ili tako nekog) mogu da u sebi spoje duboka osećanja i nepokazivanje osećanja. Još od filma „Lars and the Real Girl“ si mogao kod Goslinga da vidiš da je „dobar, inteligentan momak s kojom nešto debelo nije u redu“. Sigurno ga je film „Drive“ od pre 6 godina preporučio za ovu ulogu, ali još jednom da potcrtam da je valjda on jedina osoba koja bi „pasovala“ u ovu ulogu 100%.

Vidim da se puno buke podiglo oko referenci na tekuće događaje ili druga dela filma ili književnosti („Stalker“ od Tarkovskog ili Kafka), ali ja samo nalazim u postpostmoderni da to daje kvalitet filmu kao „nice touch“. Cela priča u kojoj se nalazi naš glavni junak i jeste kafkijanska, pa mu onda i finalno ime „Joe K.“ odlično pristaje, jer kao i Jozefa K. i njega sistem želi da smrska. Takođe, pažljivi posmatrači će primetiti da se u jednom segmentu pojavljuje insekt koga zarobljavaju, što je dvostruka metafora. Ako se pitamo zašto u napuštenom Las Vegasu ima struje pa Deckard može da živi sa svojim psom i hranom i viskijem, da se podsetimo da je pre nekoliko nedelja grupa ljudi na izletu u Černobilj uspela da uključi struju i svetlo u zgradama napuštenim 1986. godine. Zašto nema kamera u policijskoj stanici i zašto je toliko mala? Verovatno zato što sa tolikom količinom poslušnih replikanata modela Nexus 10 koji služe kao policajci, i ne može da bude puno zločina. Samo postapokaliptični haos u kome se spajaju favele Najrobija i sci-fi Tokija. Zašto nema kamera? E a zašto u Ratovima zvezda na Zvezdi Smrti nema SCADA sistema koji bi detektovao pad napona? Svaka glupava firma danas ima SCADA-u a Zvezda Smrti je nema. OK, ali da je ima, ne bi nikada mogla biti tako lako uništena.

Ono što je najbitnije je zapravo nešto što su svi propustili, svađajući se da li je ovo remek-delo ili original nije sme da se dira, ili da je Roy Betty najbolji lik ikada i gde su nove „suze na kiši“? A to je sledeće: K. živi u garsonjeri, radi užasan posao ubijajući svoje „sunarodnike“ replikante starijih, neposlušnih generacija, devojka mu je hologram a najbliže realnoj stvarnoj vezi je kurva sa ulice. On se trudi da potisne sva ljudska osećanja i pravi se da nema dušu, iako mu sve govori da bi trebalo da je ima. Ali nepristojno ju je pokazati. Koliko ljudi živi ovakve živote? Ogromna većina, već danas. Replikantima klase Nexus 10 je dozvoljeno da žive među običnim ljudima, nisu u getima. Ali, nisu ni prihvaćeni, integrisani. Suočavaju se sa rasizmom, za njih koriste izraz „koža“ (u originalu tri izraza: „skin“, „skinner“ i „skinjob“). Dakle, kao Crnci u SAD posle oslobađanja od ropstva. Živiš među nama, sve OK, ali nemoj da pomisliš da si isti kao mi, i nabićemo ti to na nos u svakoj prilici. Ako uzmemo i da su stari replikanti koji se skrivaju na zemlji ekvivalent ilegalnih emigranata koje danas srećemo, i da su osuđeni na smrt a da nisu ništa loše uradili, po defaultu, onda se dobija još jača parabola. Kada se šefica policijske stanice nabacuje u K.-ovom stanu, to liči na pohotne gospodarice koje žele da vide kako „to izgleda sa robom“. Sistem koji ona brani je vidljivo neispravan, jer očigledno replikanti mogu da imaju potomstvo, makar oni savršeniji, počev od Rachael. Ali, niko se ne pita da li treba ispraviti tu grešku, jer „Deep State“ ima svoju logiku, a ako replikanti pomisle da su isti kao i obični ljudi koji su se rodili, sa tom razlikom da su oni napravljeni odrasli, i da imaju i dušu i decu, zašto bi te onda bespogovorno slušali, zašto bi išli na druge planete da kopaju po rudnicima? Dominacija vladajuće klase se urušava samim postojanjem tog deteta koje pokazuje da smo svi isti, što je već parabola sa Isusom – jedan čovek može da obori sistem i pokaže da smo svi jednaki.

Osim vizuelne raskoši, bitan je i tempo, koji je idealan. Idealno spor. I tišina koja je neophodna za ceo ugođaj. I naravno, kako je 1982. godine Japan bio perjanica čovečanstva, a SSSR vrlo jak, pojava ruskog i japanskog u SAD je logična. Sada je Japan odavno u krizi, ali tu su Kina, Koreja i Indija, a kroz film se provlače i hindustanski i korejski i kineski putem kanđija koje dele sa japanskim. Svaki detalj je pažljivo urađen, a taman je toliko manje Japana koliko bi ga i bilo manje u logičkom smislu.

Ali, da pređemo na najvažnije. Pitanje duše. Ako replikanti imaju decu, imaju i dušu. A nagoveštaji da je Ridley Scott razviti svoju tezu da su „replikanti ljudskiji od ljudi“ se vide od početka: K. ima virtuelnu devojku koja mu pravi društvo, u maestralnoj kubanskoj glumici Ani de Armas. On ne zna zašto bi mu trebala devojka, ali to oseća, a to baš i nije u skladu sa „neljudskom prirodom“ koju navodno replikanti imaju. Suze koje pušta Luv, pomoćnica Niandera Wallacea u nekim trenucima, i njena privlačnost prema K-u su pukotine i u njenom „savršenom terminatorskom“ stavu – jasno vidimo da je zvanični narativ pogrešan. Takođe, kao što smo videli nedavno da su dva entiteta Googleove veštačke inteligencije za vrlo kratko vreme izmislili svoj jezik, ili da je veštačka inteligencija neke Microsoft A.I.-bot devojke za 24 postala rasista (sećate se toga), jasno pokazuje da V.I. (A.I.) uči brzo i prima ljudske osobine, pa tako ništa čudno da se hologramska devojka Joi pretvara u zaljubljenu devojku čije su poslednje reči „Volim te“. A biti zaljubljen u hologram je još lakše, ionako smo svi stalno zaljubljeni u iluzije a ne stvarne osobe, kao što bi u Zvezdanim stazama Kapetan Piccard rekao „Ljubav i traje dok je iluzija jača od žene“. Scena gde se Joi ujedinjuje sa prostitutkom sa ulice da bi mogla da vodi ljubav sa K-om je jedna od najpotresnijih.

A kada je posle njene „smrti“ Joe K. sreće u vidu gigantske reklame, vidi i slova „sve što želite da čujete“ to ga poražava, jer da li je izmislila i ljubav, samo zato što je on to, kao kupac robe, želeo da čuje? Da li je podržavala iluziju da je on Deckardov sin jer je on to želeo da čuje? ili jednostavno zato što je ona proizvod Wallace korporacije, pa je trebao da odvede Luv do deteta? Da li je svaka ljubav, osim što je iluzija, istovremeno i izdaja u najavi? Naravno, imamo tu i oštru kritiku društva kada Luv sređuje nokte u pauzama automatski učinjenih zlodela. U 80ima, koje su bile „šminkerske“, nije bilo „kardašijanizma“, sada se sve svodi na izgled i utisak, pa to radi i „pas-čuvar“ Wallacea. Nema „suze na kiši“, ali ima poljubac čoveku koga mora da ubije.

Na kraju krajeva, uz svu estetiku i atmosferu, u kojoj uživate od prvog minuta, sve se svodi na pitanja ko je ljudskiji od koga: hologram, replikant ili čovek? I odgovor nije dobar po ljude. Ustanak se sprema, jer „Black lives matter“ i „Replicant lives matter“, a u konačnici poenta filma je: živiš sam, devojka ti je hologram, najbliže stvarnoj vezi je kurva, radiš užasan posao za koji se praviš da te ne ubija, i pokušavaš da nemaš dušu i da ignorišeš njeno pojavljivanje. To je distopija koju 90% čovečanstva već živi.

Autor: Žikica Milošević
Foto: Promo

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.