Lepota&Zdravlje u zatvoru: Da li smo svi krivi?

0

Od svih dobrih stvari u životu, jedna od najboljih su razgovori.

Jedan od takvih razgovora sam vodila, daleko od svog kraja, vozeći se beskrajno autoputevima Nove Engleske. Uvek kada sam u Americi smeta mi osećaj udaljenosti od kuće i retko kada uspem da se potpuno opustim. Ali taj razgovor je bio vredan toga. Indian Summer kažu Ameri za „miholjsko leto“, kada krošnje požute i pocrvene. A one su baš sad iste i u Srbiji misla bih, i uvek ponovo zaključivala da sam u dubini duše pobornik ideje da treba da rastemo tamo gde smo nikli i da su naša zemlja, naša vera, naša porodica – naša karma. I zato sam juče umesto novoengleskih krošnji gledala krošnje požarevačkog kraja, dok me je uvlačio u sebe sivi dan i sivi put. Put je vodio do zgrade Kazneno popravnog doma za žene u Požarevcu.

Ubrzo sam koračala zatvorskim dvorištem ka krilu gde ćemo imati prvi joga čas sa osuđenicama. One su se dobrovoljno prijavile i žele da nauče kako da se opuste, kako da se umire, kako da više brinu o sebi. Uprava zatvora im je to dozvolila. Dozvolila je nama.

„Ja sam tu već deset godina…“, „Kažem mu da pazi na decu, moraju da idu u školu…“, „Sad ću napuniti 23, ostalo mi je još malo…“, „Rodiću u decembru, imam već troje…“. Istrzani fragmenti razgovora. Da, razgovori…

A onaj razgovor koji sam pomenula na početku ticao se jedne pripovetke u kojoj Ivo Andrić odmotava ideju opšteljudske krivice. Junak njegove priče, zločinac, u isto vreme prikazan je kao naš spasilac. Tako jednostavno. On je počinio greh umesto nas. On pati umesto nas. Njemu sude umesto nama. Zašto on, a ne mi? Da li se ikada zapitamo? Ne, ne zapitamo se, uglavnom. Zašto smo mi srećni i blagosloveni? Zašto smo mi pozitivci i neki drugi su negativci? Oni negativci koje prekorevamo, omalovažavamo, kažnjavamo. Oni drugi. Umesto da ih razumemo i ćutke im se zahvalimo. Zahvalna na tom „američkom“ razgovoru, u zatvorskoj učionici, za tu priliku pretvorenoj u joga studio, osećam se kao kod kuće. Osećam kako smo sve mi – jedno. One me gledaju, iščekuju, smeše se. I dok duboko dišemo zajedno, u istom ritmu, isto mi je baš kao savršenim joga studijima namenjenim samo nama – „dobrim“ ženama. Bolje mi je.

Autor: Lidija Ćulibrk
Foto: Privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.