Petar Marić: Prvak sveta u električnoj harmonici

0

Petar je svetski prvak u elektronskoj harmonici a interesantna činjenica jeste da je ovaj Beograđanin potomak Mileve Marić Ajnštajn. U intervjuu je otkrio da je jedan od omiljenih umetnika Novaka Đokovića, kojeg često uveseljava svojim kompozicijama.

Ti si svetski prvak u elektronskoj harmonici, ipak mnogima sam termin elektronska harmonika može da zvuči nerealno. Kakav je to zapravo muzički pravac?

– Pobednik sam Svetskog kupa u svim kategorijama od kojih je jedna i elektronska harmonika. Zadovoljstvo je još veće da sam jedini u istoriji tog takmičenja, dugoj 67 godina koji je uspeo da osvoji takoreći “Grand Slam”.  Elektronska harmonika je nešto sasvim novo, nepoznato i u svetu, a  pogotovo kod nas, ali siguran sam  da će u budućnosti postaviti ovaj instrument na drugačije noge i približiti ga mlađim generacijama.  Jedini “Problem” elektronske harmonike jeste što je moguće svirati apsolutno sve što zamislite, od imitiranja ljudskog glasa, preko sviranja kao ceo orkestar, pa sve do toga da možete zvučati kao rok bend.

 Kada si prvi put pokazao interesovanje baš za harmoniku?

– Zaljubljenosti u harmoniku prethodila je zaljubljenost u muziku i osećaj koji muzika stvara. Pri samoj pomisli da postoji predmet, možemo reći jedan deo našeg tela koji možemo svugde poneti sa sobom u rancu na leđima,  koji može sa prvim notama usrećiti i Vas i ljude oko Vas , nešto što bi svaki umetnik poželeo. Moje ruke, moja fizionomija je kao stvorena za harmoniku. Čak i moja teorija,  zato sam levoruk , govori da o tome da harmonika više odgovara levorucima, pošto se levom rukom vodi meh, a samim tim i doziranje dinamike melodije, odnosno sam osećaj zvuka,  dok je desna ruka čista mehanika i ona se vremenom razradi.

Zasviraš li nekada kolce?

– Zasviram kolce za najbliže prijatelje, volim našu pravu narodnu muziku i uvek u svom repertoaru makar nađem mesta za jednu našu kompoziciju, naravno u svom specijalnom aranžmanu i na to svi reaguju pozitivno,  što mi je jako drago.

Jednu od nagrada dobio si od princa Aleksandra Karađorđevića, prati li on redovno tvoj rad?

-Veliko mi je bilo zadovoljsvo primiti Povelju “Beogradski anđeo”, od princa  Aleksandra Karađorđevića. Cenim to što svake godine pokazuje interesovanje za kulturu, za mlade, za negovanje budućnosti Srbije, a i svake zemlje, a to je kultura.

Koliko koncerata godišnje odsviraš? Možeš li da živiš lepo od muzike koju interpretiraš?

–  Najviše volim da sviram turneje, dakle u jednom kraćem periodu da odsviram što više koncerata, pa da se posle posvetim komponovanju i drugim obavezama. Odsviram oko 70 – 80  koncerata godišnje, a rekord mi je 50 koncerata za malo više od dva meseca na američkoj turneji. Da ne mogu da lepo živim od toga,  radio bih nešto drugo.

Pažnju si izazvao i podatkom da si jedan od omiljenih umetnika koji često uveseljavaju našeg najboljeg tenisera Novaka Đokovića, kako ste se upoznali?

– Pre svega moram reći da sam do Novaka Đokovića došao sasvim slučajno preko poznanstva mog kuma sa njegovim ocem Srđanom. Jednom me je kum pozvao da odsviram par svojih kompozicija na slavi gde su bili Novakovi roditelji I tako je sve počelo. Oni su se oduševili i dobio sam poziv da idem u Monako gde sam upoznao Novaka i mogu samo reči hvale da kažem za sve njih , a posebno za velikog šampiona Novaka koji je izvrstan sportista,  a i čovek sa pregršt ljudskih kvaliteta.  Zrači pozitivnom energijom, dobrotom i jednostavnošću koju sigurno malo koji sportista tog ranga poseduje.  Kada sam sa njim razgovarao,  prosto nisam verovao da pričam sa Novakom Đokovićem koliko je pristupačan i prizemljen. Imao sam osećaj da razgovaram sa prijateljem iz osnovne škole koga nisam video neki period. On je prepoznao svu stranu muziku,  što sam svirao,  a pitao me je da li znam neku pesmu Miroslava Ilića,  tako da smo napravili odličan balans između svetskog i našeg.

Da li si nekada, gledajući ko je danas uspešan na estradnoj sceni, razmišljao da se prikloniš važećem trendu, posvetiš turbo folku?

– Uvek sam išao neutabanim stazama, verovao u sebe i bio drugačiji od 99% svojih kolega koji su otišli putem kafane. Ne kažem da je to loše i da je to lako raditi , ali uvek sam sebe video na drugačijem putu i danas sam srećan i zadovoljan da mogu da usrećujem ljude širom sveta svojom muzikom, da mogu da upoznajem nove ljude i civilizacije. Na kraju, da od toga mogu da živim.

Interesantno je da si rođak nadaleko poznate naučnice Mileve Marić Ajnštajn?

– Mom pradedi je sestra od tetke bila Mileva. Moji koreni su u Vojvodini, ali je porodica došla u Srbiju iz Kolašina. Akim Marić pobegao je od krvne osvete. Jedan deo familije je otišao za Bosnu, drugi za Hrvatsku, a moji su pobegli u Vojvodinu.

Plan ti je da se povežeš sa Di- džeingom i napraviš revoluciju u muzičkom smislu, kako  će to zvučati?

– Želim da se ja promovišem ubuduće  na velikim festivalima za mlade, poput EXIT-a i drugih i upravo  se spremam za svoj svoj DJ prvenac. To ce biti DJ set od oko 3 sata sa delovima Live nastupa sviranja elektronske harmonike. Baš to je nešto čemu želim da posvetim svoje vreme u narednom periodu i siguran sam da ce ubrzo uloženi trud dati željene rezultate.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva

Ostavite komentar

Your email address will not be published.