EMOTIVNA ISPOVEST ANABELE ATIJAS: Ubija me to što ne mogu da zaštitim svoje dete

Foto: Goran Zlatković
0

Otkako joj je najstarija ćerka Luna postala učesnik rijaliti programa „Zadruga“, život pevačice Anabele Atijas (42) totalno se promenio.

Iako se u početku nije slagala s idejom da njena naslednica povede život pred kamerama, pevačica je popustila i ne sluteći kakve će obrise tri meseca kasnije dobiti njihov život. Dok Lunu javnost najstrože osuđuje zato što se zaljubila u oženjenog čoveka i otpočela vezu s njim, Anabela prolazi kroz veoma težak period jer ne može da zaštiti ćerku. Trenutke u kojima poklekne i prepusti se tužnim emocijama prekidaju joj mlađe ćerkice Nina i Blankica, po čijem nalogu je pevačicin dom već okićen u novogodišnju dekoraciju. Uz njih dve, Anabela se uvek iznova podseti da život ne može da čeka, i onda lakše uroni u novi dan, očekujući nestrpljivo momenat kada će ponovo da zagrli svoju Lunu.

Čini se da vam nikada nije dosadno, s obzirom na to da vam ćerke pripadaju različitim generacijama?

– Interesantno je, penjem se i spuštam na određeni nivo da bih razumela svaku ponaosob. Nina je sada najslabija karika, najosetljivija je jer je tinejdžerka. Srećna sam što je posvećena tekvondu, pa ne brinem da li će je savladati neki drugi tinejdžerski problemi.

Luna se odavno kao modna blogerka izborila za svoju popularnost. Jeste li se pribojavali kako će to na nju uticati?

– Ona je davno postala poznata a da je niko nije pitao da li to želi. Svakako je bila na udaru javnosti zato što su joj roditelji poznati, a sada je već tu svojom voljom. Trenutno sam osetljiva na ovu temu i ne govorim hladne glave.

Ipak, ulazak u rijaliti je bio Lunin izazov?

– Ne sumnjam ja u nju. Tri meseca trpi konstantan pritisak i sve stoički podnosi. Oduševila me je koliko je jaka i mnogo sam naučila o njoj.

Inače imate odnos poput pravih drugarica?

– Mi smo sve u jednom, i prijateljice, i majka i ćerka. Dobila sam je kad sam bila njenih godina, rasle smo zajedno, sve sam učila pored nje. Kad sam došla u Beograd, imala sam samo nju pored Gagija. Svugde sam je vodila, ona mi je bila pokretač i oslonac, a to je i ostala. Na neki čudan i nenormalan način smo vezane, i to tek sada, kad mi nedostaje, dolazi do izražaja. Neizmerno mi fale njen osmeh i zagrljaj. Gledam je, vidim, čujem, a ne mogu da je dodirnem.

Pratite li svakodnevno „Zadrugu“?

– Gledam, ali imam i mlađe ćerke kojima moram da se posvetim, kao i poslu.

Dok ste nedavno živeli u Sarajevu, Luna je bila u Beogradu. Kako ste tada podneli razdvojenost?

– Od 18. do 20. godine živela je sama, ali ja sam dolazila u Beograd na svakih pet do sedam dana. Brinula sam, ali sam joj i verovala jer je uvek bila specifična i samostalna. Strepela sam da je neko drugi ne povredi, ali ona sama nikad nije pravila nikakve probleme. Uvek smo imale iskren odnos koji se zasnivao na poverenju. Šta god bi joj se desilo, uvek bi mene prvo zvala, a tome sam je učila jer sam i ja bila iskrena prema njoj, nikada nisam uvijala istinu u šarene papiriće. Smatrala sam da nikada ne treba potcenjivati decu pošto su, iako su mali, prepametni. Sad je gledam kako u toj igri primi poraz, podnese ga, otplače i ide dalje. Za mene je to uspeh.

Podseća li vas Luna na vas u tim godinama?

– Identične smo, mada sam ja možda bila i impulsivnija. Imala sam teži život od nje, a uz to, Luni se tek sada prvi put dešavaju ozbiljne stvari i izazovi.

Rodili ste je kad ste bili kao ona sada. Je li to bilo rano?

– Jeste, ali razlika između okolnosti je velika. Ona je ušuškana, a ja sam sa 14 godina otišla od kuće na školovanje, pa u drugu državu. Mnogo sam ranije sazrela od nje i mnogo ranije osetila surovost života.

Da li ste vi savetovali Lunu kad je pravo vreme za momke?

– Sve je to išlo spontano. Uvek čekam da mi ona prva postavi pitanje, a nekako i osetim kad im treba savet. Nina je za nijansu zatvorenija, ali ja inače nisam mama koja drži predavanja. Luni se trudim da svojim primerom dajem savete. Mada, može da ti priča ko šta hoće, sami biramo koje ćemo iskustvo da preživimo. Verujem da su naše duše unapred odabrane i neke stvari moraju da se dese.

I vi ste bili u rijalitiju i tamo doživeli ljubav.

– Bila sam starija nego Luna sada, imala sam 35 godina. Možda bi u slučaju njene veze sve bilo drugačije da nije pod lupom javnosti i da mogu da utičem na nju, ali eto, desilo se. Ljubav ne može da se zaustavi. Ljudske emocije su jedine neukrotive i nikome ne treba suditi zbog toga što voli. Duše su se srele, pokušali su da se odupru, nije im išlo. Sve je to trebalo da se desi jer je reč o čistoj emociji. Niko nikada ne može da zna ishod bilo kog odnosa, i koga briga, važno je da živiš sada i da ti je lepo. Zato sam je i savetovala pred ulazak da bude iskrena jer jedino sa istinom neće pogrešiti. Možeš da glumiš neko vreme, a posle zaboraviš na prisustvo kamere.

Vređaju li vas zluradi komentari na račun ćerke?

– Boli me spoznaja da ima toliko malicioznosti i mnogo ljudi koji nemaju sopstveni život, pa su spremni da se do te mere mešaju u tuđi. Često dobijam poruke ljudi koji se s takvom strašću trude da me uznemire. Zanemim od spoznaje da toliko zlo vlada i samo se pitam kako oni uopšte žive po ceo dan mrzeći osobu koju nikada ni za ruku nisu dodirnuli niti u oči pogledali. U vremenu u kojem se glorifikuju moralne nakaze, moje dete, koje doživljava najdivniju emociju, dočekuju kao strašni sud! Ko su ti ljudi? U kojoj knjizi to piše i koji bog je rekao da mrziš, kuneš i želiš zlo nekome ko se samo zaljubio? Ja očigledno živim u pogrešnom svetu. Ali ne mogu oni meni da naude toliko koliko u meni ima ljubavi i osmeha. Ja im ipak želim zdravlje, sreću i ljubav.

Šta vam teže pada, to što je ne vidite ili što slušate uvrede?

– To što ne mogu da je vidim, a na uvrede sam ojačala. I konačno sam naučila da nam bog šalje ono što mislimo da nikad ne bismo dozvolili sebi. Ja sam dete razvedenih roditelja. Rastali su se jer se moja majka zaljubila… Nije važno. Uvek sam imala strašan revolt protiv toga, i evo, desilo mi se da na primeru svoje ćerke ipak naučim i prihvatim kako je sve ljudski. Lepo kaže izreka – Ne sudi da ti ne bi bilo suđeno. Moj životni moto glasi da smo mi obični smrtnici koji će jednoga dana stati pred istog sudiju, a to je smrt, jedino ona je nepodmitljiva i daje ista prava svakome.

Je l’ tačno da vi ulazite u „Zadrugu“?

– Ovo je Lunina borba. Ja ću joj uvek čuvati leđa.

Hoćete li izdržati ako ostane do kraja u rijalitiju, što je još nekoliko meseci?

– Nismo mi luzerke. Moja ćerka je borac i ja to vidim. Nisam odustajala ni od čega, neće ni ona. Njena odluka je bila da uđe, iako sam ja bila protiv. Ali imala je jače argumente, pa je bilo licemerno s moje strane da joj kažem da nije u pravu. Kad mi je rekla: „Mama, ti si dva puta bila i nisi tražila moju dozvolu. A ja sam morala da idem u školu, čitam naslovne strane i trpim sve to, pusti i ti mene jer hoću i ja to životno iskustvo“, uspela je pozitivno da me iznenadi koliko je mentalno jaka, jer je osoba koju su do sada najviše napadali u nekom rijalitiju. Toliko malo godina ima, a tako se dobro drži.

Da li biste voleli da Lunina veza sa Slobom opstane i kad izađu iz rijalitija?

– Volela bih da moja ćerka bude istinski srećna, da joj uvek vidim osmeh na licu. Ako je njena sreća uz njega, i ja ću biti najsrećnija.

Nerviranje oko ćerke koštalo vas je i zdravlja.

– Ubija me to što ne mogu da zaštitim svoje dete. Fali mi da je zagrlim i poljubim je u ono njeno suzno oko. Preživela sam toliko toga, pogibiju dečka, rat, razvod… Često bih se pitala da li je to sve, ali očigledno je trebalo i ovo da mi se desi. Živa sam, ali osećam se kao paralizovan čovek jer gledam svoje dete a ne mogu ništa da učinim. Onda se trgnem i kažem – ko zna zašto je to dobro.

Život vas nije mazio, a opet, jedna izreka kaže da nam bog da onoliko koliko možemo da ponesemo.

– Iz svakog problema sam izlazila kao pobednik. I danas, kad slušam te zlurade komentare, samo kažem da je lako svakome ko nije hodao u mojim cipelama. Posle svega, ostala sam normalna, hrabra i dostojanstvena.

Ko vam pruža najveću podršku?

– Pored supruga, dve prijateljice i moje ćerkice Nina i Blankica, jer je moja desna ruka, moja druga polovina i najveći oslonac trenutno na mestu gde ne mogu da dođem. Zbog Lune se osećam kao gladan čovek ispred izloga. Ona mi je i podstrek i snaga, sve sam imala u jednoj osobi, a život bez nje je besmislen. Moja najveća bol je Lunin nedostatak. Gledam je negde tamo, niti učestvujem u njenom životu niti ona u mom. S punim pravom mogu da kažem da, ako je trebalo neka kazna da me stigne, ovo je to. Tako sam doživela Lunin ulazak u „Zadrugu“. Ali izgleda da je trebalo ovo da preživimo da bi se nešto bolje izrodilo jednog dana.

Izvor: Glossy
Foto: Goran Zlatković

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.