JEDAN OD RETKIH! Predrag Ejdus: Pomoću nauke i odličnih lekara pobedio sam paralizu

Foto: Hello!/Arhiva
0

Legendarni glumac Predrag Ejdus (70) otvoreno je govorio o impresivnoj karijeri, u koju su stale brojne uloge u pozorištu, na televiziji i filmu.

Uprkos turbulentnim životnim situacijama, koje često nisu obećavale, vrsni umetnik od glume nikada nije odustao, čak ni nakon što je 2013. otišao u penziju. Ejdus, koji je u skladnom braku s Milicom dobio dvoje dece, sina Filipa i ćerku Vanju, koja mu je podarila i unuku, na početku razgovora objašnjava čime ga profesija uporno vuče sebi.

Igranjem i adrenalinom. To je kao neka vrsta droge. U životu sam bio sklon poročnim stvarima, naravno ne nešto krajnje, ali se sada šalim da mi je ostalo samo pušenje i gluma. Činjenica je da je gluma jedna vrsta zavisnosti, pogotovo kada si u nju involviran celog života. Praktično 60 godina bavim se glumačkim poslom, prvo kao amater, a kasnije kao student i profesionalac. Iako je ponekad stresno i zamorno, sve prođe onog trenutka kada izađete na scenu i kada ste u, takozvanoj, javnoj usamljenosti pred publikom i otkrivate im neke svoje tajne.

U današnje vreme sve više mladih glumaca dobija uloge u holivudskoj produkciji. Jesu li pripadnici vaše generacije sanjali taj san?

– Retki su ti koji su ostvarili holivudski san. To su promili. I ranije je bilo glumaca koji su težili tome i koji su uspevali da nešto učine. Nikada nisam imao takve ambicije. Moj život je, pre svega, bio okrenut pozorištu i to je medij koji me je najviše zanimao. Televizija i ostali mediji predstavljali su mogućnost da od glume živim i da se iskažem. Znate, težiti glumi na jeziku koji nije tvoj užasno je teško i nigde u svetu ne možete proći u teatru ako imate makar i promil nekog akcenta. To je jedna prepreka, a druga je ogromna konkurencija. Naravno, neki upeju, ali to su samo trenutni uspesi. Evo, Rade Šerbedžija je tamo već dugo i napravio je relativno dobru karijeru, ali daleko od toga da je on neka velika holivudska zvezda. Imao je dobre uloge, zaradio mnogo novca, ali i sam je govorio o tome da je uglavnom igrao ruske bandite ili naučnike. Bata Živojinović snimio je 300 filmova, zatim Pavle Vuisić ili Ljubiša Samardžić, kojem su nudili holivudske uloge, ali ih je odbijao. Zašto? Pa zato što je ovde car, a tamo bi bio daleko od toga. Glumac je tamo gde mu je jezik.

Vaše uloge je gotovo nemoguće nabrojati, šta smatrate najvećim uspehom kada je o profesionalnom životu reč?

– Najvažnije mi je to što sam imao kontinuitet. Nisam spadao u grupu mladih glumaca koji su već u startu obećavali čuda. Bio sam upotrebljiv glumac koji je korak po korak gradio svoju karijeru. Naravno, sreća je i te kako važna, a ja sam imao sreće da radim s vrlo zanimljivim rediteljima.

Jeste li u životu nailazili na momente kada ste se pitali zašto ste izabrali glumu ili one kada ste poželeli da je napustite?

– U jednom periodu života imao sam ozbiljnih zdravstvenih problema i bio sam u komi. Toga se ne sećam, ali kada sam posle shvatio da ću 95 odsto ostati paralizovan, a da ću ostati živ, rekao sam: „Pa ništa. Predavaću studentima, uostalom, može da se glumi i u kolicima“. Gluma me nije napuštala ni onda kada sam bio očajan. Tada sam razmišljao da je bolje da sam umro nego što sam ostao paralizovan, ali ne zbog sebe nego zbog porodice i tereta koji bih bio mojim bližnjima. Srećom, izvukli su me nauka i odlični lekari i jedan sam od retkih koji je uspeo da preživi tu bolest.

Na koji način danas brinete o svom zdravlju?

– Stalne kontrole. Mi smo nacija koja vrlo malo značaja pridaje prevenciji i onda te odjedanput snađe neka strašna bolest koju si mogao na vreme da otkriješ na jednogodišnjim kontrolama. Sticajem okolnosti, moram da budem pod stalnom kontrolom, imam odlične lekare i družim se s njima.

Kako doživljavate godine?

– Još od mladosti pokušavam da se oslobodim straha od smrti. Nisam religiozan čovek i to mi je filozofsko, sociološko, biološko pa i psihološko pitanje. Bio sam u vrlo turbulentnim i komplikovanim situacijama, prolazio sam kroz tunel kome i znam kako to izgleda. Smatram da čovek mora da se prilagodi svojim godinama i da starost ne doživljava kao grdnu sramotu. Ona može da bude i dostojanstvena, pogotovo ako ste u dobrom socijalnom okruženju, ako ste materijalno situirani, ako se bavite nečim što volite i ako imate prijatelje. Pokušavam da ne paničim u vezi s tim. Treba da vidiš koje su ti mogućnosti i da im se prilagodiš. Ali i to je pitanje prirode i toga šta ti je dao Bog i šta su ti dali geni. Tako da sam u tom smislu relativno spokojan, naravno ne potpuno, ali zanimam se drugim stvarima.

Izvor: Azra/Story.rs
Foto: Hello!/Arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.