Biologija straha

0

Svako ko je predškolsko dete vodio lekaru na vakcinaciju pamti da je klinac užasnut više plakao pre nego posle vakcinacije

VAŠINGTON – Svako ko je predškolsko dete vodio lekaru na vakcinaciju pamti da je klinac užasnut više plakao pre nego što je ušao u ordinaciju da bi dobio injekciju nego posle vakcinacije.

Ovih dana američki naučnici, skenirajući mozak da bi otkrili biologiju straha, nude delimično objašnjenje: za mnoge ljude sama spoznaja da će iskusiti bol gotovo da je podjednako užasna kao i da su ga doživeli.

Pokazalo se da se gotovo trećina dobrovoljaca, koji su pristali da u okviru eksperimenta prime elektrošok, opredelila da odmah prime snažniji šok samo da bi izbegli čekanje na blaži „udar“.

I što je još važnije, istraživači su otkrili da pažnja koju mozak posvećuje „očekujućem bolu“ određuje da li je osoba „esktremni strašljivac“ što bi značilo da bi jednostavna promena usmerenja mozga bila spas od straha.

Rezultati istraživanja, objavljeni u najnovijem broju časopisa Sajens(Nauka), deo su nove oblasti neuroloških istraživanja koja se zovu „neuroekonomika“. Ona koristi snimke mozga u pokušaju da razume kako ljudi prave izbor. Sve do sada, najveći deo sličnih istraživanja bio je usmeren na to šta će ljudi učiniti da bi rezultat aktivnosti bio pozitivan.

„Interesovala nas je tamna strana neurološke jednačine. Strah i užas nas najčešće navode da donosimo loše odluke“ – smatra dr. Gregori Berns sa Univerziteta Emori koji je rukovodio istraživanjem.

Standardna teorija tvrdi da bi ljudi trebalo što je duže moguće da odlože loše posledice zato što se nešto u međuvremenu može dogoditi što bi popravilo izglede i ishod.

U stvarnom životu, najčešća reakcija bude „daj da razrešim situaciju dok je sveža“, tvrdi Berns, profesor psihijatrije i bihevioristike, nauke o ponašanju, i navodi sopstveno
iskustvo: „Najčešće račune napravljene kreditnom karticom plaćam čim stignu, umesto da sačekasm rok za uplatu iako sam svestan da je to bez ikakve ekonomske i finansijske logike“.

Zato je Berns organizovao istraživanje da prati tragove straha u samom mozgu. On je 32 dobroivoljca stavio u MRI uređaj dok im je stopala podvrgao seriji od 96 elektro šokova. Šokovi su bili različitog intenziteta, od jedva primetnog do bola koji nanosi igla injekcije.

Dobrovoljcima je nagovešteno da se šok priprema, koliko će biti jak i koliko će trajati – od 1 do 27 sekundi. Kasnije je učesnicima eksperimenta dat izbor: da li bi radije primili šok umerene jačine od pet ili 27 sekundi? Izbor je bio i da li bi radije primili blag šok od 20 sekundi ili oštar u trajanju od samo tri sekunde?

Kad je jačina šoka bila identična, dobrovoljci su se gotovo listom opredeljivali za najkraći. Ali su učesnici, koje je Berns procenjivao kao „ekstremne strašljivce“, birali najsnažniji šok samo da ne bi dugo čekali na blag ili umeren.

Skeniranje je pokazalo da se moždana mreža koja određuje koliki bol neko oseća aktivira čak i pre nego što je pacijent primio šok, posebno delovi „matrice bola“ koji su povezani sa centrima pažnje ali ne i delovi mozga koji učestvuju u registrovanju straha i zabrinutosti.

I što snažniji strah nekoga zaokuplja, to su delovi njegovog mozga koji registruju bol u situaciji bolnog iščekivanja.

„Rezultati istraživanja potvrdili su pretpostavke da odluka o odlaganju ili ubrzavanju ishoda u potpunosti zavisi od toga kako se osoba oseća dok iščekuje“ – zaključio je profesor Džordž Lounstin, psiholog sa Univerziteta Karnegi Melon. 

06. maj 2010. (FoNet)

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.