INTERVJU: Dragoljub Đuričić

0

Možda me nikad nije krasilo da sam neki veliki bubnjar u tehničkom smislu ali mislim da me pamte po energiji gdegod sam svirao.

Rokenrol jubileji u Srbiji, koji znače kvalitet i trajanje, vrlo su retki. Pune četiri decenije ima kako je Dragoljub Đuričić prvi put seo za set bubnjeva, a od druge polovine sedamdesetih, kada je zasvirao u pratećoj grupi Dada Topića „Mama Coco“, pa sve do sada, binu i studio je delio sa pop-rok zvezdama sa ovih prostora.

Čak i površni poznavaoci ex-yu zvuka uvek će Dragoljuba povezati sa proslavljenim bendovima kao što su „Leb i sol“, „YU grupa“, „Kerber“ ili sa Đorđem Balaševićem, Zdravkom Čolićem, a malo upućeniji znaju da je taj spisak duži i da su na njemu i Radomir Mihajlović Točak, Bora Đorđević, Davorin Popović, Nikola Čuturilo Čutura, Dejan Cukić i drugi umetnici.

Prirodno je da čovek koji je ispisao takvu biografiju svoj koncert, pa još i na jubilej, nazove zvučno – zato će 29. decembra u Sava centru odjeknuti „Balkanska lavina“.

-Kada obeležavate 40 godina karijere, onda vas to tera da obučete sako, a kad obučete sako i u njemu svirate, onda nije lako – nasmejao se legendarni bubnjar i nastavio: – Deset godina se mučim kako da nazovem to što me tera da budem lud, što mi izaziva energiju i na kraju sam to nazvao lavinom, balkanskom. Svi se borimo za naše „ić“ ili „ski“ ili „ov“. Na ovom koncertu želim da se vratim korenima moje familije, da odem tamo odakle smo krenuli i prikažem kako su nastali ti ritmovi koje ja nosim.Možda me nikad nije krasilo da sam neki veliki bubnjar u tehničkom smislu ali mislim da me pamte po energiji gdegod sam svirao.


Ritam je prilikom najave koncerta u knjižari stvarao i jedan Dragoljubov crnoputi kolega.

-U Cucama, tamo gde je moj otac rođen, kad se poponete na brdo, ako je vedro, vidite Italiju, a preko Italije Afriku, pa sam ja dozvao mog prijatelja Mamadua da vidimo ko je kome ukrao ritmove. Baš on kaže da nije sreo belog čoveka koji bolje od mene svira, a to je upravo stvar energije.


Najbliži Vaši saradnici su Lav Bratuša i Igor Malešević, a neizvesno je koliko majstora ritma će se te decembarske večeri pojaviti na bini.

Pozivam sve bubnjare koji mogu da dođu, neka nas bude najviše na svetu ! Živimo u vremenu u kome olako kažemo da ćemo doći, a obično ne dođemo. Ja se, ipak, nadam da će ta cifra biti pozamašna i živim za taj trenutak da pet minuta svira zajedno nas 300, 400, 500… Možete misliti kakav je zvuk i kakva je energija kad svira 500 bubnjara. To će, u stvari, zbog nedostatka prostora biti dobošari, a već znam da će doći iz Čoke, Niša, Kraljeva, Čačka, Novog Sada, Banjaluke… Ima ih i u Beogradu dosta. Sve se odvija preko „fejsbuka“, tamo se javljaju.


U celu priču je dosta uključena i Vaša rodbina.

-Na koncertu će se pojaviti i neke animacije mog rođaka Jakova Đuričića, za interakciju bubnja i slikarstva će se pobrinuti Maša Đuričić a biće tu i jedan od najmlađih bubnjara u Evropi, Đurađ Đuričić. Pridružiće se i neki moji prijatelji – Pera Rakić sa crkvenim horom „Branislav Nušić“ iz Kosovske Mitrovice, Pavle Aksentijević… Osetiće se izuzetan spoj psalma, vizantijske muzike i bubnja. Deluje, naizgled, nemoguće ali ja mislim da to savršeno zvuči.


Nije u pitanju samo 40 godina bavljenja muzikom, aktuelni su još neki jubileji ?

-Pre tri decenije sam došao u „Leb i sol“, a dvadeset godina ima kako smo svirali u čuvenom CBGB-ju. Zna se šta je bilo pre deset godina.


Bili ste svojevremeno i deo „YU grupe“ koja je, interesantno, na nekadašnji Dan Republike takođe obeležila 40 godina rada. Priča se o koncertima tim povodom, ima li Vas u tim planovima braće Jelić ?

-Nisam ih čuo u poslednje vreme, međutim, njih dvojica su nešto jako plemenito i imaju veliki značaj za sve što sam u životu uradio. Nikada neću zaboraviti – kada sam svirao sa njima pa me Vlatko pozvao u „Leb i sol“, Žika mi je kao otac rekao: „Mi smo svašta prošli – idi, za tebe je to“. Treba da se obeleži njihov jubilej na dostojan način.


Dosta polažete na promovisanje mladih bubnjara – sarađujete li i sa drugim eminentnim kolegama koji su, kao i vi, davno stekli ime: Vicko Milatović, Čeda Macura… ?

-Tužno mi je kada pomislim koliko je bubnjara i, generalno, muzičara, decenijama uveseljavalo ljude koji ih onda zaborave, tako da imam u planu i neke iz starije garde da dovedem na scenu.


Novinari su dobili disk sa pesmom „Meni treba ritam jak“ koju je Đuričić snimio zajedno sa zemljakom iz Herceg Novog, Rambom Amadeusom.

-Nedavno sam pošao kod njega kući da ga pitam gde je kupio neku kantu od tri i po litra maslinovog ulja za 1500 dinara – uz osmeh priča Dragoljub. – Usput sam mu rekao da sam napravio jednu pesmu i da ne znam da li da počnem da pevam uz nju – razmišljam, završiću karijeru a neću ništa otpevati. Poželeo je da čuje, odmah zatim me je pitao „Mogu li se ja malo ogrebat’ o tebe ?“. Lako smo se dogovorili i snimili zajedno, trebalo bi za koji dan da bude i promocija spota. Producenti su ljudi iz nove televizije „Raj“.


Sa grupom mladih bubnjara bili ste neizostavan deo protestnih šetnji zime 1996/97, kao i kasnije 2000. Šta danas kažete na tu temu?

-Žao mi je što smo izgubili onu energiju i pozitivnost koja se kod malo kog naroda oseti. Meni je taj osvrt predivan a politika me ne interesuje, nikada se njom nisam bavio. Bio sam samo na strani naroda koji je gladovao, koji je želeo bolje, baš kao i ja.


Kako je uopšte došlo do ideje da čuveni bubnjar sa kolegama izađe na ulicu.

Puka slučajnost. Prenosio sam bubnjeve sa nekim klincima preko Knez Mihailove, pala je kiša i onda smo ispred „Elektrotehne“ stali i počeli da lupamo. Pravili smo tada najepše svetske žurke bez novca. Nama je treći milenijum počeo još 1997. 13. januara smo svirali za Srpsku Novu godinu pred, kako su mediji preneli, milion ljudi. Ne može tamo da stane baš toliko ali je vrvelo u gradu. To je najpozitivnija energija koju sam ikada doživeo.


Posle svega je usledilo zatišje, nije Vas jedno vreme bilo mnogo u medijima ?

Čovek u životu ima periode kada mora da akumulira. To je kao kad se dobro najedete, pa treba da sačekate da ponovo jedete.


„Balkanska lavina“ nije kratkotrajan projekat spremljen samo za nastupajući koncert.

-Planiram da je predstavim Evropi zato što mislim da je autentična i da se tiče svih nas. Ima tu i ekološke i društvene poruke… Nisu mi pretenzije velike, desetak koncerata godišnje. Sigurno ćemo zasvirati u južnoevropskom regionu naredne godine.


Ubrzo pošto lavina prođe Beogradom, stiže Nova Godina…

-Verovatno ću otići kod oca koji ima 90 godina, i to je jubilej (smeh). Možda ću i da sviram u Herceg Novom.

Karte za „Balkansku lavinu“ mogu da se nabave na blagajni Sava centra i prodajnim mestima „Eventima“, i to po ceni od 1000, 1200 i 1500 dinara.

Tekst: Milan Ćunković

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.