Tereza Kesovija u Beogradu

Tereza Kesovija je legenda zabavne muzike ex Jugoslavije, ali i osoba koja je, podstaknuta pre svega ličnim dramama, u ratnim, pa i poratnim danima govorila o Srbiji u negativnom kontekstu. Možda je zato i logično što je njen susret sa novinarima, povodom prvog koncerta u Beogradu nakon 20 godina, koji će biti održan u Sava centru, 23. januara, bio drugačiji od uobičajenih.

Tenzija  pojedinim momentima. Politika, uprkos molbi organizatora i saradnika koji su, pored nje, govorili, u ovom slučaju nije mogla da se zaobiđe.

 -Mislim da me predugo nije bilo ovde, a vaše prisustvo u ovolikom broju pokazuje da još nešto značim na ovim prostorima i hvala Bogu da je tako.  Najviše se, osim publici, veselim saradnji sa izuzetnim orkestrom “Camerata Serbica”, a dovešćemo i Đelu Jusića, neka on diriguje. To je logično, sve ono što je tokom godina bilo voljeno i slušano poteklo je iz njegovog pera. Garantujem da niko sa koncerta neće otići sa nekom negativnom emocijom, a možda se i koja suza pusti.

 Ljubazno se Tereza odazvala molbi da otpeva nešto “ad hok” – beše to, sasvim prikladno, “Prijatelji stari, gdje ste”,  a onda su pitanja skliznula ka politici.
- Želim da idem dalje, da to ratno vreme bacim iza sebe i živim novi život. Nema smisla da nastavimo da rovarimo jedni protiv drugih, onda nikada mira među nama neće biti. Na svakom jeziku se za politiku isto kaže - ne želim sad da izgovorim tu reč, znate je. Nije pravedno da i dalje kažnjavam ne samo one koji žele da me čuju ovde,  a o tome mi svedoče brojni SMS-ovi, pisma, poruke, već i samu sebe. U trenutku kada dođete pred ono što je nekada bio vaš dom, dozvoljeno je čoveku da kaže nešto što u normalnom stanju ne bi izgovorio. Pokušajte da se stavite u moju kožu tada, imajte u vidu da sam ja ta koja je žrtva rata. Prođe, međutim, vreme, naše dve zemlje su počele da sarađuju na najlepši način – turizam, posete predsednika... Zapitala sam se da li ja moram da budem poslednja koja će pričati da me to ne zanima. Ma, zanima me. U godinama kada nestaju divni ljudi, kada umiru od bolesti, gladi, na drumu, mi moramo da verujemo u život, a on bez ljubavi ne vredi. Ja donosim iskrene emocije, iskrenu ljubav – o njoj je lako govoriti ali ne i pevati. Najlepše ću vas, u ovo što govorim, uveriti pesmom – to je moj cilj. Srce mi je uvek na dlanu i nije se umorilo.

 

Kažete da se ne plašite reakcije sa hrvatske strane posle revidiranja svog stava i odluke da ipak zapeva u Srbiji.
-Nisam gospodar mišljenja, niti mogu da ulijem razum onome ko ga nema.

 

Prisetila se Tereza i  druženja sa beogradskom publikom, 1990. u Domu sindikata – taj nastup, ali i predstojeći, u Sava centru, naći će mesto u autobiografskoj knjizi.
-Jedna knjiga, „Libertas“ mi je već izašla. Bavi se ratom, imala sam poriv da opišem mučno vreme. To je dobra knjiga koja ne propoveda mržnju, mnogo ljudi ju je pročitalo. Ovo sad  je nešto drugo – priča o mom životu, o 50 godina moje karijere... Ističem po ko zna koji put predivnu sliku iz Kragujevca – jedna starica je došla sa umotanom ružom u novinskom papiru i rekla „ovo je ruža iz mog vrta, ja sam je za Vas ubrala“. Zamišljate onda tu ženu koja stoji nad lepom, rascvalom ružom – satima ju je zalivala, uživala u njenom rastu i sad se pita – „Hoću li je ubrati ? Ma hoću, za nju ću je ubrati“. Pohvalili su me izdavači, rekli su – samo tako nastavi a ja sam ih zamolila da ne žurimo sa objavljivanjem, da ne brzam kraj, pa će to sačekati do proleća. Nadam se da ću i tu knjigu promovisati ovde.

 

Tereza, koga biste od starih beogradskih kolega voleli da sretnete na koncertu ?
-Mnoge ljude iz onog doba sam sačuvala u najlepšoj uspomeni. Kako mogu da zaboravim „Sviđaš mi se“ sa Beogradskog proleća ’61, kako mogu da zaboravim kada sam predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji sa pesmom koju su napisali Sanja Ilić i Marina Tucaković...

 

U mladosti ste se družili sa flautom, da li ćete je možda zasvirati u Sava centru ?
-Sve se može dogoditi, pa i to. Bilo bi mi drago da tako nešto realizujem.

 

Svi su fascinirani izgledom koji imate sa 72 godine, kako uspevate to ?
-Tajna je u ljubavi, ona nas čini i mladima i srećnima i lepima.

 

Sada odmah idete u Novi Sad, a kada sledeći put posetite Beograd na duže...
-Obići ću mnoga „mesta zločina“ (smeh). Nemam nijednu fotografiju, nažalost, to mi nedostaje, pa onda, za knjigu, režem iz novina i koristim ono što su mi dobri ljudi slali.

 

Nije Vas bilo 20 godina u Beogradu – stasale su, u međuvremenu, neke nove generacije pevača, ali i slušalaca...
-Moja želja je da baš te nove generacije dođu na koncert i dožive nešto lepo. Stalno im se nude hamburgeri, čizburgeri, i kada to stalno konzumiraju ne znaju da postoje divna jela kao sarmica, recimo.

 

U tok-šou programu „Najveća hrvatska misterija“ napravili „čiroki“ frizuru i sa pank bendom „otprašili“ žestoku verziju „My Way“
-Divno iskustvo, obožavam kreativne mlade ljude. Pankeri su bili genijalni.

 

Pre Vašeg koncerta, dočekujemo Novu Godinu...
-Ljubav i zdravlje – to su želje koje su možda malo staromodne, izrekli smo ih milijardu puta, a jedine su za kojima ljudi zaista imaju potrebu. Daj Bože da u 2011. konačno osetimo i neko blagostanje, i vi i mi.

 

Tekst: Milan Ćunković