The Cult - prava rok svirka u Areni

Ne postavlja se pitanje, ako iskreno volite ovaj bend, da li ćete na njihov nastup otići ili ne. Bilo je tu i zamerki na zvuk na ranijim koncertima, na Ianovo „diskutabilno“ živo izvođenje pesama... Ali ovaj bend je uvek donosio sa sobom mnogo energije, duše, i mnogo dobrih pesama. Za odluku „otići do biletarnice ili ne?“, već sasvim dovoljno.

Nije Arena bila puna, nije se ni očekivala velika gužva, ali uzbuđenja je bilo... Od uvoda uz "Ghost in the Shell" (Soundtrack Making of Cyborg) , izlaska benda na binu, prve pesme...energija je kružila salom. Uz jednostavnu, možda i malu binu za takav prostor, bez efekata i „ludila“, očekivalo se od njih samo jedno – prava rok svirka!

Koncert u Beogradu učinili su posebnim već na samom početku. Iako su svaki nastup na ovoj turneji započinjali pesmom „Everyman and Woman Is A Star“ iz 2010.godine, ovaj su otvorili pesmom „Rain“. Hiljade oduševljenih fanova bilo je prijatno iznenađeno, i značajno „probuđeno“ već prvim rifom velikog hita sa drugog albuma „Love“.Tek onda su prešli na pesmu „Everyman and Woman Is A Star“ koja će se naći na njihovom sledećem albumu, koji planiraju da „usnime“ odmah nakon ove turneje.

Sa „Dobro veče Beograde! Srbijo!“ Ian Esbori započeo je svoju komunikaciju sa publikom koja je najbolje prihvatila prestavljanje našeg gitariste Majka Dimkića... „Mike the Serb“ doživeo je ovacije u Areni, a Esbori nas je podsetio i na nastup od pre nekoliko godina na EXIT-u, na kojem, kako je pravilno konstatovao, „ove godine nema roka!“

Posle osam studijskih izdanja, i jednog „u najavi“, The Cult svakako ima dovoljno dobrog repertoara, samo je trebalo sačekati, i čuti čime su ovog puta rešili da nas obraduju. Šetali su kroz sve albume, kroz celu karijeru...

Ponovo je „pukla“ Arena kada su se prolomili prvi tonovi pesme „Sweet Soul Sister“ sa albuma „Sonic Temple“ iz 1990.godine. Zatim su se vratili na svoje prvo izdanje „Dreamtime“ pesmom „Horce Nation“, pa smirili situaciju prelepom baladom iz ’94. „Saints Are Down“.

„Pauzu“ uz filmski intermeco dočekali smo upečatljivim Ianovim govorom protiv nasilja. Očigledno upoznat sa događajima iz naše prošlosti, uspeo je da podigne „tenziju“ i dozove emocije pomenuvši prijatelja fotografa koji je poginuo u Libiji, osudivši američku vladu za sve ono što radi svuda u svetui u svojoj sopstvenoj zemlji... „Ako se dobro sećam, i vas su bombardovali!“ I taman kada je ta priča mogla da zaliči na neke druge bendove... „opleo“ je i po U2, pa Coldplay...

Usledila je zatim još jedna pesma novijeg datuma, „Embers“, pa još jedan povratak na prvo izdanje uz „Spiritwalker“.

Iako nije najavljivana za ovaj koncert, pesma „Lil’ Devil“ našla je i ovde svoje mesto i odlične reakcije, i dodatno zagrejala atmosferu pred „Dirty Little Rockstar“ sa „Born Into this“ iz 2007. Finale je nastavljeno jednom od njihovih najpoznatijih pesama, „Wild Flower“ sa albuma „Electric“ koju smo imali priliku da čujemo, pa, dva puta! Kada tehnika zakaže, i gitara ne zazvuči kako treba, onda valja pesmu odsvirati ponovo. „You should get a good value for your dinars!“ izjavio je Dafi dok je rešavao problem sa gitarom.

Fantastična atmosfera se nastavila već sledećom pesmom koju su mnogi prepoznali već dok se bend pripremao da je svira, i prvi ton je dovoljno prepoznatljiv... „She Sells Sanctuary“ vratila nas je opet u ’85.godinu i podigla sa svojih mesta čak i one koji su do tog momenta mogli da ostanu „mirni“. Za sam kraj regularnog dela, „Love Removal Machine“.

Na bis, prava kombinacija za „usijanje“! Hiljade ruku je bilo u vazduhu za „Fire Woman“, i hiljade ljudi u glas je pevalo „Fire! Smoke, she is a rising!...”

Za sam kraj,energično i dobro izvedena pesma grupe “The Doors”, “Break on Through (to the other side)“

Ian Astbury bio je ono što jeste. Čovek fantastične, prepoznatljive boje glasa, i energije prave rok zvezde. Nije on, znaju to fanovi, toliko „upečatljiv“ na živim nastupima kada su glasovne mogućnosti u pitanju. Ali postoji „ono nešto“ u njemu što vas uvek oduševi, pokrene, pogodi neku skrivenu emociju...

On, legendarni Billy Duffy, Chris Wyse, John Tempesta i Mike Dimkich izneli su ovog puta sve pesme na pravi način. Iako su uvek mogli da se pohvale dobrim, jakim rok svirkama, mnogi se slažu u konstataciji da je ovo bio najbolji nastup grupe „The Cult“ koji su na ovim prostorima mogli da čuju.

Bilo je i dobrih pesma i dobrog zvuka, pevanja i skakanja, vrištanja i ruku u vazduhu, bilo je i emocija... Sve što je potrebno da jedan koncert bude – KONCERT!

Dovoljno je reći - The CULT.

Ljiljana Zdravković