Bon Jovi u Zagrebu

0

Zvezdano veče u regionu! U Beogradu Sting, a u Zagrebu – Bon Jovi. Džon ni izbliza ne odaje utisak 49-godišnjaka – sasvim malo mu je trebalo da se otkravi i pokaže da je i dalje pravi „rockstar“ a o četvrtvekovnom padanju devojaka na njegov osmeh da i ne govorimo. „We-want-more, we-want-more“ orilo se iz 30.000 grla na Maksimiru

Prvi njihov nastup na evropskom delu turneje je i jedini na prostoru bivše Jugoslavije pa su autobusi prolazili srpsko-hrvatsku granicu u nizu uz komentar carinika „a, i vi na koncert, pa lepo se provedite“.

Neočekivana radost u masu je stigla još mnogo pre Zagreba u vidu vesti da će na stejdžu ipak biti i Riči Sambora iako je najavljivano odsustvo legendarnog gitariste zbog lečenja od alkoholizma. Čoveka koji predstavlja mnogo više od pukog „izvođača gitarskih radova“ dočekala je na Maksimiru prava poruka – „dobrodošao nazad, znali smo da nas nećeš izneveriti“.


Pre glavnih asova, valjalo je zagrejati publiku i to je predgrupama i uspevalo a posebno zanimljivi su bili „Brejkersi“ (bez parti-ja), prilično verna kopija slavnog benda iz Nju Džersija. Kiša koja je u popodnevnim satima polila Zagreb brzo se, srećom, povukla a Džon, Riči i ekipa su se pojavili na bini tačno u minut (20.30).

Džon je još rockstar

Scena – neobična, retko se dešava da koncert počne još po dnevnoj svetlosti. Ovaj je krenuo pravom porukom za početak – Raise Your Hands a kakva je tek „dvojka“ bila… Odmah, u glavu, „You Give Love a Bad Name“ pa čuveno „two, three, four“ odbrojavanje za Born To Be My Baby“!

Džon ni izbliza ne odaje utisak 49-godišnjaka – sasvim malo mu je trebalo da se otkravi i pokaže da je i dalje pravi „rockstar“ a o četvrtvekovnom padanju devojaka na njegov osmeh da i ne govorimo.


Sve se čulo dobro, sve se videlo perfektno uz dva bočna i jedan veliki, centralni ekran a tek posle „We Weren’t Born To Follow“ i In These Arms“ usledilo je ono protokolarno „Good evening Zagreb, it’s good to be here“. Niko Džonu nije zamerio na kratkom obraćanju jer je usledio triling megahitova u nizu: „Runaway, „It’s My Life“ i Blaze Of Glory“.

Malo iznenađenje je bila „Captain Crash & The Beauty Queen From Mars“, ne i „We Got It Goin’ On“. Posle čuvenog pitanja „Is there a doctor in the house ?“ usledila je, a koja bi druga nego devetominutna „Bad Medicinesa izuzetno dobro prihvaćenim uplivom Roy Orbison klasika Pretty Woman“. Lay Yor Hands On Meje pevao Riči dok se Džon bacao u publiku a jako prijatno smirivanje uz horsko pevanje i, pogađate, hiljade upaljača i „mobitela“, kako bi rekli domaćini, usledilo je uz „Bed Of Roses“. Do nje je sjajno legla „sestra po ritmu i emociji“ – „I’ll Be There For You“ a onda se udarnom tandemu koji je već zaposeo manju binu pridružio i ostatak benda u mini unplugged bloku.

Klavijaturista David Bryan je, interesantno, zasvirao harmoniku a „Something For the Pain“ i „Someday I’ll Be Saturday Night“ odlično zvuče i u ovakvim, dosta izmenjenim aranžmanima.

Električni finiš

Počeo sa „Who Says You Can’t Go Home“ , usledilo je lepo iznenađenje „I’ll Sleep When I’m Dead“, još uvek sveža „Love’s the Only Rule“ i ono bez čega se ne može – „Have a Nice Day“ i „Keep the Faith“.

Posle tačno dva sata krenula su nagađanja – šta li su ostavili za bis ? Jasno je bilo da je deo odgovora Livin’ On a Prayer“ kojom je i završen koncert, prethodile su joj „Hey God“, „Wanted – Dead Or Alive“ i „These Days“. Novo „We-want-more, we-want-more“ iz 30.000 grla ovoga puta nije imalo odjek, svetla su posle 150 minuta počela da se pale.

Bon Jovi više nemaju onu eksplozivnost i onoliku dozu energije kao nekad davno kad su pokorili planetu, međutim, i dalje je to veliki, pravi stadionski bend, a posebne pohvale zaslužuju zbog „greatest hits“ liste pesama koja i treba da bude takva kada se negde svira prvi put.


Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.