Letopisi Narnije: Princ Kaspijan

0

Malo mračnije – malo bolje

Malo mračniji – malo bolji od prethodnog dela, „Letopisi Narnije: Princ Kaspijan“ i dalje je samo još jedno mesto za pitanje: dokle više varijacije na temu?

Tri godine nakon ekranizacije prve od sedam knjiga K. S. Luisa iz serije „Letopisi Narnije“, pod nazivom „Lav, veštica i orman“, na red je došao i drugi roman – „Princ Kaspijan“.

A priča ide otprilike ovako… Primetno zreliji klinci iz porodice Pevensi, tj. kraljevi i kraljice Narnije, ponovo beže iz ratne Engleske u čudesni svet. Ali, prošlo je više od 1.300 narnijskih godina i magična zemlja sada je u ruševinama, pod vlašću Telmarina. Ipak, četvorka upoznaje pravog naslednika prestola – princa Kaspijana, kome će pomoći da se spase sudbine koju mu je namenio okrutni stric Miraz, kako bi zajedničkim snagama oživeli Narniju. Zahvaljujući hrabrim tinejdžerima, Narnijci ponovo dobijaju motiv za borbu protiv nepravde, a pomoć će stići i od lava Aslana…

Već po radnji primetno je da su Endrju Adamson i scenaristi Kristofer Markus i Stiven Mekfili pred sobom imali ozbiljan zadatak. Posebno zbog činjenice da je prethodni deo ostao na nivou pokušaja u kome su samo neki uživali, ali ga, takođe, brzo zaboravili.

Kao rezultat truda da se napravi nešto snažnije od „Lava, veštice i ormana“, nastao je dovoljno mračan film, prepun grandiozne akcije i zanimljivih detalja, koji će fanove dva i po sata držati zakucane u bioskopskim foteljama. A kako filmu fali duha, prave interakcije među likovima i znalačkog pripovedanja, samo mašta istih tih fanova moći će sve to da nadomesti.

Pojavljivanje Tilde Svinton kao Bele veštice i zlo koje izvire iz očiju Serđa Kastelita kao Miraza, jedini uspešno razdrmavaju sigurnu putanju koju je odabrao ovaj nesumnjivo vizuelno impozantan film, što s današnjom tehnikom i nije tako teško postati.

Tinejdžerke će verovatno ovu reakciju imati na Bena Barnsa u ulozi Kaspijana, koji je u skladu sa imidžom filma: taman, misteriozan, zavodljiv… Heroj, ali zamalo. Zato, čekamo da nas ubedi u suprotno svojim odgovorom na izazov „Dorijana Greja“ (2009), u režiji Olivera Parkera.

Pevensi klinci odrasli su i dorasli zadatku, kao i, naravno, Lijam Nison, koji je dao glas Aslanu.

Inače, zanimljivo je da je deo filma sniman u našem „komšiluku“ – Sloveniji. Logično, jer magična Narnija je sva u šumama, planinama, proplancima… A toga ima i kod nas, zar ne?

Međutim, ovo nije jedino pitanje koje se nekako postavlja samo od sebe. Ima ih, pa… barem još tri.

Koliko ima nas koji „ovakvim“ filmovima više ne mogu da nađu poentu, a možda nikada i nisu? Kada će „nešto“ da jedan izdvoji iz gomile? 

Šta je neophodno da opčinjeni budu i oni koji iza sebe nemaju opsežna istraživanja Srednje zemlje, Narnije, Terabitije, Hogvortsa, letopisa ovih ili onih?

Uprkos pristojnom uspehu formule „mračniji-bolji“, „Letopisi Narnije: Princ Kaspijan“ su i te kako materijal za ova pitanja. Jer, „neki“ su ipak zadremali…

U dar-maru fantastičnih dečjih svetova, jednoj od „spavača“ – ima nas još, sigurno – osmeh izmame jedino sećanja na „Most za Terabitiju“ zbog iskrenih emocija, Hari Poter-u-mašini-Alfonsa Kuarona („Hari Poter i zatvorenik iz Askabana“) i Hari Poter-razbacani-tinejdžer („Hari Poter i Red Feniksa“). 


Katarina Milovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.