Pekinška patka: Stop! Stop! Neću više folk!

0

Pekinška patka, bend koji je početkom osamdesetih sa samo dva albuma i tri singla utemeljio pank na našim prostorima, godinu i po dana posle trijumfalnog povratničkog koncerta u bašti SKC-a ponovo je pred Beograđanima 29. decembra u Domu omladine.

Frontmen Nebojša Čonkić Čonta odavno živi i radi u Kanadi kao profesor računarstva pa do Srbije stigne tek na dva – tri meseca godišnje. Nedovoljno za kontinuiran rad ali, ipak, dovoljno da se kultnom bendu bar tokom zime i leta udahne novi život i uzdrma nekoliko bina na prostoru bivše Jugoslavije.

Razgovor sa Čontom za „Nadlanu“ počeo je najaktuelnijom temom.
U toku je naša regionalna, klupska turneja. Nismo više po festivalima i halama. Imali smo već dva izuzetna koncerta u Banjaluci i Zagrebu gde je masa šiznula. Jedva smo se spasli od invazije fanova na stejdž. Interesantno je da naši nastupi imaju neku specifičnu težinu. Ko dođe – taj je presrećan. Mnogi, recimo u Zagrebu, misle da smo mi ne samo najbolji pank bend u regionu već u celom svetu. To je malo preterano (smeh) ali godi da čuješ. Niko ne razmišlja da li smo mi iz Novog sada, Srbije – za njih smo briljantan pank sastav i to je to. Veći deo publike je fasciniran da, bez obzira koliko imamo godina a imamo ih dosta, dajemo sve od sebe – i fizički i emotivno i energetski. Pravimo mi greške, ispadamo iz ritma, ja ponekad falširam ali to je deo panka. Ne treba da bude sve savršeno, bitno je da predaš energiju. Publika oseća da želimo da damo deo sebe njima. Držimo se dobro, neka nam samo anđeli pomognu da tako i ostane.

Vratili ste se na scenu pre nekoliko godina posle pauze duže od četvrt veka ?
-Pitaju me često ljudi zašto smo to učinili. Mi nismo ponovo tu da bismo uzeli neke velike pare jer ne možemo da ih uzmemo. Nismo estrada, nismo „mejnstrim“. Možemo da učinimo da neki mladi ljudi, koji su se rodili daleko posle našeg raspada ’81. budu srećni. Osećam se privilegovano što to mogu da ostvarim i uživam u tome.

Koliko će se koncert u Domu omladine razlikivati od prošlogodišnjeg u bašti SKC-a ?

Sviraćemo duže. Biće tu materijala sa „Plitke poezije“, klasika – pogo, skakanje, horsko pevanje ali ćemo svirati malo i „Monotoniju“, tri do četiri pesme. Biće zadovoljni i fanovi koji vole taj novotalasni prizvuk.

Uklopili ste se tim povodom sa bendovima koji takođe imaju „životinjska“ imena. Predgrupe će vam biti Lude krawe i Bolesna štenad ?
To nije moj izbor ali ne sumnjam u „Long Play“, agenciju koja sve to organizuje. Nisam gledao te bendove ali sam čuo da su jako dobri a uz njihova imena naše je još i najbenignije. Treba doći na taj koncert i odgledati ga od početka do kraja. Zvanično sve kreće u 21 h, nas publika može da očekuje na bini oko 23 h.

Upravo su imena bendova bila inspiracija za interesantan popust pojedincima ?
Svi koji u imenu ili prezimenu imaju konotaciju sa nekom životinjom – Orlović, Jelena, Vuković ili bilo šta slično, platiće kartu 20 posto jeftinije.

Zamisli, recimo, neku Vukicu Zec – Orlović da se pojavi na blagajni ?
Ne možemo joj dati baš tri popusta (smeh).

Postoje bendovi poput, recimo, Hladnog piva koji su tokom godina menjali kurs i od klupskih prostora stigli do velikih hala ?
Pozdravljam uspeh Hladnog piva jer je to uspeh rokenrola. Oni su odrasli na našim pločama što se vidi po početku njihove karijere. Malo su se otklonili u „mejnstrim“, nije to ništa loše jer, ne zaboravimo, naši glavni protivnici su neukus, kič, estrada i, pre svega, turbo-folk a ne „mejnstrim“ rok grupe. Ja to, lično, ne mogu da sviram ali nisam protiv toga.

Sad, uostalom, pevate na koncertima „Stop! Stop! Neću više folk!“ a ne disko.Bili smo tada protiv šminkera, diskomana, likova kao što je Džon Travolta ali smo vremenom shvatili da je disko mala beba u odnosu na turbo-folk pa masa sada horski peva sa nama novu verziju. Očekujem da tako bude i u Beogradu.

Kako provodiš slobodno vreme kada dođeš u Srbiju ?
Volim da odgledam sa društvom neku fudbalsku utakmicu. Sad smo, recimo, gledali Barselonu i Santos.

Misliš, gledali ste Barselonu ?
Da (smeh), Santos je uglavnom statirao na terenu.



Stižeš li da pogledaš regionalni MTV, Jelen Top 10 listu ?
Slabo. Ono što sam video mi je, nekako, previše korektno. Nema ništa ispod pojasa, nema provokacije a to se meni odmah ne dopada. Sve je umiveno, to je pravi izraz.

Crna Gora šalje Ramba na Eurosong ?
Neka ide – da nas zovu i mi bismo išli. Čista ironija. Ne zaboravi da smo mi počeli karijeru na festivalu u Subotici. Tamo su bili zabavnjaci a mi smo šokirali publiku i izgledom i načinom izvođenja i, pre svega, pesmom „Bela šljiva“. Kad bismo mi išli na Evroviziju verovatno bismo i tamo oduvali sve ostale učesnike i pojavom i pesmom, ja se ne bih libio toga uopšte. Pokazati da si dominantan u odnosu na sve one ljige – što da ne.

Vaša himna je „Bila je tako lijepa“, „obrada obrade“ francuske šansone. Trideset godina kasnije, tim zvukom se poigrao neko iz sasvim drugačijeg miljea, Indira Radić.
Čuo sam da to postoji ali nisam slušao niti želim da čujem (smeh). Potpuno ću ignorisati takve stvari. Što se tiče „Bila je tako lijepa“, i dalje tu doživljavamo najveći broj farenhajta i decibela, tako i treba da ostane. Tu pesmu, maltene, smatram svojom iako nisam napisao ni muziku ni tekst. Toliko smo se srodili sa njom.

Solidan je uspeh doživela i prošlogodišnja obrada, „Un Ano De Amor“ ?
Jeste i nadam se da će se to nastaviti. Obećali smo album ali je to teško ostvarivo. Ići ćemo polako, singlić po singlić pa dokle stignemo. Živimo u tri različite države, svi smo porodični ljudi sa svojim obavezama, ženama, decom. Komplikovana smo grupa, jako nas je teško spojiti. Publika ne mora to da zna i da shvati ali to je tako. Teško ugrabimo vreme bilo kakvu turneju a kamoli za nešto šire kao što je snimanje albuma. Zavidim bendovima koji su stalno zajedno ali su, sa druge strane, njihovi članovi dosadni jedni drugima i nerviraju se međusobno.

„PANKETIĆI“ ZA FANOVE

Članovi Pekinške patke će obradovati svoje obožavaoce i pre koncerta. Oni koji dođu do kafića „Elektrana“ u Domu omladine u utorak u 14 časova dobiće novogodišnje „panketiće“ uz sve ostalo što je uobičajeno u takvim prilikama – slikanje, potpisivanje diskova…

Bio je u planu i album sa obradama eks-ju šlagera ?
To ćemo, izgleda, preskočiti.

Kakva ti je bila godina na izmaku ?
Gora nego 2010. a čini mi se da će 2012. biti gora nego 2011 (smeh). Pesimizam je grozna stvar i upravo to naše bavljenje muzikom, vraćanje korenima, panku ima smisla jer se suprotstavljamo pesimizmu koliko možemo. Što se naredne godine tiče, ti novi singlići i koncerti će uslediti verovatno u letnjem periodu.

Da se, za kraj, vratimo koncertu u Domu omladine. Ne očekuješ samo tvrdo jezgro fanova ?
Nadam se da će doći i oni znatiželjni. Ne mora da uživa samo onaj koji je preslušao oba albuma i zna sve tekstove, naprotiv. Treba da svrate i ljudi koji, recimo, nisu nikad bili na pank koncertu. Ne očekujem ih odmah u prvom redu i ne moraju sve vreme da skaču ali – neka vide… Svaki čovek treba nekad da ode i u operu i, recimo, na koncert klasične muzike iako to ne sluša kontinuirano. Ja sam, recimo, pre dva meseca, otišao na „Don Đovanija“ u Torontu i bilo je izvanredno.

Čontin zaključak je, možda, i najadekvatniji poziv pred nastup 29. decembra.
Dosta imaš plagijata i nekih kopija pank-roka ali ovo što mi radimo je prava stvar, to svi kažu.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.