Svet koji nastaje

Društvo iz parka, moćne zaštitnice i dobre pastirice, unazad do moje bake, s rajskim zubićima, šetajući se od izletišta do vrta ljubavi, veruju da svet koji nastaje nije svet koji nestaje...

Izložba kolaža iz ciklusa pod nazivom Svet koji nastaje Slavice Lazić-Dundas, mlade i zapažene umetnice, otvorena je u četvrtak, 10. jula u Prodajnoj galeriji Beograd, i trajaće do 28. jula 2008.

Ovoj mladoj umetnici ovo je tek treća samostalna izložba, a već zapažena i propraćena od medija i kritike. I ko je bio na prve dve, kao što smo mi bili, morao je doći i na treću, i sve tako i nastaje, pa i svet koji nastaje, pa čak i umetnost. Slavica to zna ili, pre se može reći, oseća i ume to osećanje da prenese na druge. To je ono što vredi, što nikada ne nestaje.

U Prodajnoj galeriji Beograd, već nezaobilaznom, a odavno veoma referentnom institucijom, na otvaranjima izložbi uvek je svečano, pozitivno, ali i nekako opuštajuće, prisno-prijateljsko raspoloženje. Ono, naravno, varira od projekta do projekta, sa stalnom publikom i ponekim novim, dobrodošlim gostom, od poštovanja i lepih sećanja do znatiželje i novih tendencija. Ali, bez obzira da li se radi o izložbi velikana poznatog, priznatog u našim i svetskim okvirima ili o prvim predstavljanjima mladih umetnika javnosti, jedno je konstanta - zatvoren krug galerija- umetnost-umetnik-publika. Tačno tako se često i osećam u Galeriji Beograd, a na izložbi kolaža Slavice Lazić-Dundas ove relacije su perfektno i bez ikakvih unapred smišljenih pretenzija disale harmonično.

Galerija je tu zbog umetnosti, umetnika i publike, umetnost ipak ne može bez galerije i publike, umetnik stvara umetnost da bi je u galeriji prikazao-pokazao publici, publika dolazi u galeriju da vidi umetnost, ali i da upozna umetnika, i to i jeste i Svet koji nastaje, bezgranično nastaje i ni najmanje ne nestaje. Da - svet koji nastaje istovremeno je i svet koji nestaje.

Likovni osvrt u katalogu, naslovljen Povratak zaboravljenog, potpisala je Nena Daković, istoričar umetnosti. Tražeći i nalazeći vezu između skulptura i kolaža umetnice, likovni kritičar nam pojašnjava osnove motiva - motivacije, ali i nadgradnju - inspiraciju ljubavlju ka lepoti prirodnog, ali i prirodnosti lepote u odnosu priroda-životinja-čovek, možda najbolje ovim delom teksta: 

Kolaži Slavice Lazić-Dundas nadovezuju se na njene skulpture, koje takođe prikazuju dvostruka tela – spojeve životinjskog i ljudskog tela: foku s ljudskim šakama i stopalima, pandu s ljudskim nogama, geparda s ljudskim stopalima i šakama… Jedna priča proizilazi tako iz druge priče. To su tela sa mnoštvom značenja. Kolaž kao medij kao da ističe ova višestruka značenja. Diskurs dvostrukih tela Slavice Lazić-Dundas navodi nas na pomisao biogenetičkih istraživanja, koja danas više ne predstavljaju naučnu fantastiku. Međutim, posmatrajući u kolažima prisan odnos između ljudi i životinja, pre bi se reklo da je reč o idiličnom prikazu sveta, koji nas opominje da je danas u pitanju njegov opstanak.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Mirjana Ristić