Kad se skinu minđuše i očešlja čirokana

0

Egzit 08

Počelo je kao borba mladih naprednih studenata za građansko društvo, a posle osam godina postojanja lideri festivala koji je uskovitlao mase, našavši se kao dobra vest iz Srbije u programima svetskih televizija, dospeli su u ukrštenice i rebuse najtiražnijih magazina u Srbiji.

Može se reći da je festival Egzit uspeo, svet je čuo za Petrovaradinsku tvđavu, a Novi Sad dobio priliku da svakog leta na četiri dana postane jedna od svetskih prestonica mladih ljudi neobaveznog izgleda i držanja.

Šou mora da se nastavi

Englezi, Škoti, Italijani, Hrvati, Norvežani, zelenih kosa, s minđušom u jeziku, hvale Srbiju na sva usta. Slušaju Manu Čaoa, „Sex Pistols“, „Gogoll Bordelo“, „Nigthwish“ i pričaju da su ljudi u Srbiji otvoreni, gostoljubivi, devojke lepe… Žitelji zemlje u večnoj tranziciji prodaju „čupavcima“ kuvani kukuruz, đevreke, hladno pivo i sokove, breskve na komad za 10 dinara i kondom za 400 dinara, u komadu s majicom Egzita.

Mnogi stariji građani Novog Sada privikli su se na tehno i trans, stoje celu noć pored tvrđave – ćute i rade.

I ako vam neko kaže da je sve bilo super, ne verujte…

Senku na Egzit 08 bacila je pogibija Jelene Matić iz Paraćina. Nesrećnu devojku u kampu Egzita usmrtila je grana koja je pala s drveta topole. Lekari se bore za život devojke iz Makedonije Dafine Anastasove, a teške povrede zadobio je i Đorđe Markoski iz Prilepa.

Mučan osećaj stvara podatak da se od odgovornosti za nesreću svi ograđuju. Porodice nastradale devojke i povređenih mladih Makedonaca za tragediju svoje dece doznaju iz novina.
Novosadska policija tokom, udarnog trećeg dana Egzita zaplenila je razne vrste narkotika od 90 egzitaša. Privedena je 41 osoba, od čega 39 stranaca.

Neko bi rekao – sve je to rokenrol, a neko – velika rokenrol prevara. Bilo kako, za Egzit se svi otimaju, pa je sigurno da će biti organizovan i sledeće godine. Nastupiće poznata muzička imena, biće dosta tehna, rege zvuka, panka, metala, rokenrola, repa, trensa. Šou mora da se nastavi.

Mladost jača od politike, rupa, prašine…

Iskusni egzitaši najčešće putuju na festival vozom, atmosfera se podgreva u kupeu, a sve se zavšava u ranim jutarnjim satima, na nekom afterpartiju na Tvrđavi.

„Ozbiljne tete“ vrte glavama i komentarišu: „Vidi je kako se obukla, mogla je i gola da se skine.“ Neko kaže: „Pusti decu“, neko kune srpsku železnicu.

Džaba nam Egzit, koja Evropa, kad se vozimo kao Indusi u pretrpanom vozu gde je najmanje 40 stepeni.

Egzitašima iz Srbije i sveta to ne smeta. Mladost je jača od bilo kakve politike, rupa na glavnoj sceni Egzita, tokena, prašine koja se diže 10 metara uvis i protiv koje se čovek može boriti samo maskom preko nosa. Male kese za otpatke slabo se vide u gomili od nekoliko desetina hiljada ljudi. Razbacane plastične flaše, skoro do kolena, ne smetaju, u pauzi između dva konceta spava se u „krevetu“ načinjenom od prašine, blata i otpadaka.

Nastupaju antiglobalisti, borci za prava sirotinje, protivnici američke politike i Džordža Buša, borci za legalizaciju marihuane. Sviraju za masu koja se poliva pivom, puši „neku travicu“ i valja u prašini, ali sviraju i za odabrane zvanice VIP separea…

Egzitaši i gusle

Građani Novog Sada podeljeni su oko Egzita. Sve to u načelu podržavaju, ali ima dosta onih koji misle da im stranci prljaju grad i donose dosta droge. Mnogi gunđaju da su gosti Novog Sada „ko pušteni s lanca“, ali ima i drugačijih mišljenja.

Vukoje Gašo, već dobro zagazio u šestu deceniju života, smatra da ne valja ružno pričati o mladosti:

– Čućete sve, ali ne sme čovek ružno pričati o mladosti, treba svako da se seti šta je on radio kad je bio mlad.

Stari Hercegovac ne razume se previše u modernu muziku. Kaže da može svako da sluša šta hoće, ali da on najviše voli gusle.

Pitamo ga kako bi posetioci Egzita regovali na zvuk gusala.

Onaj ko ima sluha oduševio bi se sigurno, sigurno bi se oduševio, ali znam ja da oni to ne bi slušali. Mi sve loše uzimamo iz Evrope, ali ovi mladi iz Evrope su dobri. Nikad ne bi bilo nesporazuma da nema pokvarenjaka koji pričaju o demokratiji, oni najviše zavađaju.

U prodavnici na Petrovaradinu, koja tokom Egzita radi non-stop, trgovkinja nam priča da poslednji posetioci žurki napuštaju Tvrđavu oko podneva.

Ne znam šta još rade kad se sve, oko šest ili sedam ujutro, završi. Moguće je da spavaju, dođu čupavi, blatnjavi, drogirani ili pijani, crvenih očiju, ali uredno plate šta uzmu i uglavnom su pristojni.

Za naklonost egzitaša, koje nerviraju tokeni, a možda i činjenica da je Tvrđava jedino mesto u Srbiji u kojem posle kupovine pića nećete dobiti fiskalni račun, bore se i lokalni prodavci. Pored razglasa s tehno zvukom mladići ispijaju po dve litre piva pre nego što uđu na Tvrđavu, prodaju se majice, razne đinđuve, ali i zastave Srbije.

Na samu Tvrđavu možete da uđete, naravno, uz kartu i posle obaveznog pretresa. Policajke i policajci otvaraju skoro svaku torbicu, ranac, paklu cigara, puder, šminku. Dobra vest je da su dijabetičari ove godine mogli da unesu insulin.

Likovi kao iz „Mućki“ ili „Montija Pajtona“

Na Egzit su došli ljudi iz celog sveta. Procenjuje se da je ove godine na Petrovaradnin prispelo više od 100.000 ljudi. Kompleti karata koji su koštali oko 100 evra i dnevne ulaznice za koje je valjalo izdvojiti skoro 3. 000 dinara izgleda da nisu bili problem.

Priča se o 600 izvođača, više od 20 scena, a najviše je bilo gostiju iz Velike Britanije. Englezi i sami priznaju da su imali osećaj da su kod kuće. Nije bilo retko da se u zabuni Srbi oslovljavaju na engleskom jeziku.

Pažnju novinara, ali i građana Novog Sada, posebno je pobudio Egzitov kamp kod Filozofskog fakulteta. Novosađani pričaju da u kampu ima svega i da su videli strance kako se kupaju u Dunavu u jedan sat ujutro. Neki bi rekli – sve likovi kao iz „Mućki“ ili „Montija Pajtona“…

Život u kampu počinje oko 15 sati. Formiraju se redovi za tuš, umivanje, pranje zuba. Montažni toaleti smrde, a egzitaši su opušteni, muve, smrad i velika vrućina nisu važni dok se namešta čirokana ili boji telo. Spava se s nogama u prašini, u proseku oko tri – četiri sata. Do žurki se druže s ekipom, neko se zabavlja paleći cigaretu na pupku, neko meditira, čita, igra karte.

U okviru kampa postoji i prodavnica „Minimarket“. Pola kilograma bresaka staje 90 dinara, cene su mnogo veće nego u najskupljim prodavnicama u gradu. Englezi to ne znaju, ali znaju Hrvati i Makedonci, koji uglavnom pazare po lokalnim supermaketima. Da li je u pitanju nedostatak novca ili samo poznavanje balkanskih prilika?

U kampu zastave Velike Britanije, Norveške, Italije, Fransucke, zastava s duginim bojama i parolom „Peace“…

Šta je to turbo folk?

Davor, student iz Slavonskog Broda, došao je na Egzit sa drušvom iz kraja. Priča nam da se super provodi i da mu se u Srbiji ne sviđa samo „murija“.

Pa gledaju da čoveka hapse zbog malo trave. 'Ajd' ti meni reci, je l' to u redu?

Pitamo ih kakve to pesme peva Tompson. Objašnjavaju nam da je to neka „vrsta roka s jakim nacionalnim nabojem“, ali oni više vole tehno i misle da ima nekih malih razlika između Srba i Hrvata.

– Ali sve ti je to jedan k…c.

Pričaju nam posetioci Egzita iz Hrvatske kako je srpski turbo folk veoma popularan u Hrvatskoj. Doznajemo da se ovakva vrsta muzike pušta u najskupljim klubovima.

Englezi, s druge strane, još nisu slušali srpski turbo folk, ali neki priznaju da bi voleli da čuju šta je to. Uopšte, stiče se utisak da je većina posetilaca Egzita tolerantna prema ljudima koji slušaju turbo folk.

Ako vole takvu muziku i ako ih opušta, neka slušaju ljudi – priča nam jedan Novosađanin.

Engleze interesuje šta je to turbo folk, pa pokušavamo da im objasnimo da je to mešavina orijentalnog zvuka s tonovima električne gitare i tehna. Ne razumeju o čemu se radi, ali kažu – „zanimljivo“.

Kakvo je to bilo bombardovanje?

Keli, 20-ogodišnja studentkinja iz Engleske, ne shvata kakvo je to bilo bombardovanje u Srbiji. Kako bi i znala, kad je tokom NATO bombardovanja bila desetogodišnja devojčica. Pita nas, skoro s nevericom, da li je novosadske mostove, čije je ostatke videla, zaista bombardao NATO?

Pa to je strašno, a kakva je situacija sada, a zašto se ratovalo, kakav je noćni život u Beogradu?

Priča nam da u Engleskoj ne može da izlazi svako veče, nego samo vikendom.

Kod nas se mnogo radi i, pored stabilne ekonomske situacije, ima dosta nezaposlenih. Posebno je teško mladim ljudima da nađu posao, jer danas svako ima neku diplomu.

Priznaje nam da je njena mama bila sumnjičava kada joj je pomenula da će doći na Egzit.

– I neki moji prijatelji Albanci, koji žive u Italiji, bili su mnogo iznenađeni kada sam rekla da ću posetiti Srbiju. To mi je malo čudno, a zašto je bilo rata na Kosovu?

Njen sunarodnik Džonatan kaže da se u Srbiji oseća veoma sigurno. Naučio je poneku srpsku reč, ali psovke još ne razume.

Volim što je kod vas sve tako opušteno i ljudi su otvoreni. I ja sam po tome sličan Srbima – dao bih i poslednji cent za dobru muziku i zabavu. Srbija je zemlja kao i ostale evropske države i verujem da ćete i vi uskoro biti deo Evrope, mada ni u Evropi nije sjajno.

Ruski novinar Aleksej Kovaljov iz moskovskog magazina „Time Out“ siguran je da Srbija može da se snađe i bez Evrope.

Ne vidim šta će vam Evropska unija, to je skup država koje najtešnje sarađuju s Amerikom. Učite ruski jezik i nemojte u Evropu.

Aleksej nam kaže da je dolazio i ranijih godina na Egzit i da je imao čast da upozna Ramba Amadeusa.

Zbog Ramba sam prvi put došao na Egzit, rukovali smo se, a posle pet dana nisam prao ruku.

Neko je s punim pravom rekao da se život ne meri brojem udisaja, nego trenucima koji nam oduzimaju dah. Za ove mlade ljude, koji će stići da se i naspavaju, Egzit je očigledno bio jedan od trenutaka koji oduzima dah. Nadamo se da lepe reči o Srbiji neće biti samo kurtoazija gosta, nego da će se neko od egzitaša iz Engleske, Italije ili Norveške, kada jednog dana skine minđušu iz obrve i usta, skine zelenu farbu iz kose… sa simpatijama setiti i Srbije.

Ostale fotografije možete pogledati ovde: galerija 1 i galerija 2


Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović i Sanja Knežević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.