Žarko Laušević: Da nisam ja njih, ubili bi oni nas

0

Iz dramatične ispovesti čuvenog glumca: "Klao je Milog (mog brata) kao životinju preda mnom…slomljenom flašom…Pucao sam, nisam imao izbora."

Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život! Da nisam, mi bi bili mrtvi! I Mili i ja. Da mi je oteo pištolj, ubio bi me! A onaj drugi je klao Milog kao životinju preda mnom. S kolenima na njegovim grudima mog brata onesvešćenog i nepomičnog – kolje slomljenom flašom! Pucao sam. Nisam imao izbora.

Nisam umeo ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti”, piše Žarko Laušević u autobiografskoj knjizi „Godina prođe, dan nikad“, koji u delovima prenosi Jutarnji.

Evo kako je ta užasan dan i užasan događaj u kome je u samoodbrani ubio dvojicu mladića, a trećeg ranio, opisao Žarko Laušević:

Kakva je ovo graja?”, komentarišem pred konobaricom. Kao kad se zališ na loše vreme, na inflaciju, na nešto što ne možeš izmeniti.

Konobarica osmehnuto slegnu ramenima.

Što je tebe briga ako graju!”, čujem.

Okrećem se i vidim onog momka sa ograde da se preteći približava.

To su moji drugovi! Neka graju!”, nervozno žvaće hranu koja mu ispada iz usta.

Miran sam. Ili pokušavam da odglumim mir. Ima oko dvadeset godina. Pijan je.

A, izvini, samo sam pitao, onako.”

“Šta ti imaš da pitaš? Ko si ti da pitaš?”, izazivački mi se unosi u lice.

Prilazi žurno Mili iz bašte. Široko se i prijateljski osmehuje:

Je l’ ti znaš njega?”, pita neznanca, pa nastavlja, sa istim nadežnim osmehom: “Je l’ ti znaš ko je on?

Što mene briga ko je on? Što ima da pita?

U međuvremenu stavljam svoju desnu ruku na njegovo levo rame, ponovivši gotovo servilno:

“Izvini, momak, samo sam pitao, onako.

U istom trenu vidim novog nepoznatog mladića koji se, ne znam otkud, stvorio tu i jednako munjevito kako se i pojavio, pesnicom me pogađa posred lica! Padam! Sve pada oko mene!

Nestaje zvuk! Ništa ne čujem! Vidim betonski pod, moje lice se rolja po njemu.

Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja soćiva su nekud odletela. Minus šest u mraku!

Pokušavam da se zaštitim od udaraca. Neko me sustiže! Shvatam da sam već unutar baštenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka.

Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hoću li stići? Imam li vremena?

Vadim pištolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajući ga prema napadaču.

On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem.

Moj CZ-99 je izmedju naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Pritiskam okidač. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Pucam ponovo. Ništa.

’’Bože, radi li ovaj pištolj uopšte?’’ Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene.

Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, je onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je – Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Nema više metaka. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje.

Dolazim do brata. Lice mu je skroz krvavo! Dozivam ga, ili mislim da to činim. Bože, je li živ? On ne diše! Je li ga onaj ubio? Jesam li ga ja ubio? Ništa i dalje ne čujem.

Pucao sam. Nastavljali su sa napadom, pijani, nesvesni bola. Mislio sam da promašujem. Zato sam ispraznio ceo šaržer.”, opisuje u kasnijem poglavlju.

U policijskoj dokumentaciji piše da je Laušević, ležeći povređen na podu ispalio 13 hitaca i usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a ranio Andriju Kažića.

Ovo što je činio Laušević, sud je okarakterisao kao prekoračenje nižne odbrane Osuđen je prvo na 15 (1994.), a zatim na 13 (1996.) i konačno na četiri godine zatvora (1997.). S obzirom na to da je u zatvoru u Spužu odležao četiri godine i sedam meseci, u februaru 1998. pušten je na slobodu. Sudska odluka je, međutim, ponovno preinačena u septembru 1999. na ponovljenom je suđenju kažnjen s četiri godine uz obrazloženje da je „bio srušen i imao se pravo braniti“. Nepune dve godine kasnije, u martu 2001, Vrhovni sud Crne Gore još jednom i konačno menja presudu, ponovno ga osuđujući na 13 godina.

Tada se već odselio u Ameriku, u strhu od krvne osvete jer je, kako piše u knjizi: “jednom Crnogorcu ubio sina jedinca”. I danas živi u New Yorku


Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.