Ostale fotografije

Pored reči aždaja, bakšiš, bećar, dugme, dušmanin, kajgana, para, rusvaj, šećer, džumbus, šta je još zajedničko Irancima i Srbima? Pijace, ulični prodavci kestenja i kukuruza, taksisti koji su isti svugde na svetu, poslužili su kao inspiracija američkom državljaninu iranskog porekla Vahidu Razaviu da, posle tri meseca boravka u Srbiji, napiše knjigu “Doba nepotizma” (The Age of Nepotism).

Vahid je prvobitno došao poslom u Srbiju, s namerom da ostane u Beogradu sedam dana. Zapazio je mnogo sličnosti između Srba i Iranaca i odlučio da napiše knjigu.

Delo još nije zvanično objavljeno u Beogradu. Urednica izdanja Marijana Mrkalj kaže da ima zainteresovanih domaćih izdavača za ovu knjigu, koja bi trebalo da se za nekih mesec, posle prevoda na srpski jezik, nađe i u beogradskim knjižarama. 


Gost kao božanstvo

Knjiga pokriva više tema, ali prvenstveno je dnevnik jednog putnika, koji iznosi svoja opažanja o običnim ljudima, ne zaobilazeći globalne probleme, kao što je ekonomska kriza.
- Vahid se zauzima za siromašne, svestan je da su velike količine novca iskorišćene za spas američkih banaka, što je prema njegovom mišljenu pogrešno. Ovu grešku ne bi trebalo da plaća ostatak sveta, a novac bi valjalo usmeriti prema onima kojima je najpotrebniji -  obajšnjava nam Marijana Mrkalj Vahidov stav.

Vahid je stanovnik Sjedinjenih Američkih Država, a detinjstvo je proveo u Iranu. Živi u San Francisku, poštuje američke vrednosti,  kao što su pozitivan stav prema emigrantima i mogućnost uspeha svih bez obzira na veru, rasu ili naciju. Ali kritičan je prema potezima Bušove administracije.

- Pisac "Doba nepotizma" seća se detinjstva u Iranu, strahota Iračko- iranskog rata, majka mu je bila medicinska sestra. Seća se sve nesreće i posledica upotrebe hemijskog oružja -  priča nam Marijana.

Vahid u svom delu, nepotizam deli na dobar i loš, onaj koji nastoji da pomogne bratu, sestri, prijatelju i onaj koji postavlja nestručne ljude na odgovorna mesta u velikim korporacijama ili vladama.

Srpski narod ima tradiciju da nekog iz inostranstva prihavati i ugosti kao najrođenjeg. Gostoprimstvo je najveća sličnost između Iranaca i Srba.
- U Teheranu se gost doživljava kao božanstvo. Sličnost je i u tome što su u obe države mladi i vispreni ljudi primorani da napuste svoju zemlju-  smatra Vahid. 


U Srbiji se svi "biju" oko toga ko će da plati račun u kafani

Kroz priču s običnim svetom i odlaske u kafane Vahid je dobio inspiraciju. Kao čoveka, koji je ipak stasao u američkoj kulturi, veoma ga je začudio stav Srba prema novcu.
- U Srbiji se skromno živi, pa ponovo svi kad odu u kafanu, hoće da i pored besparice, obavezno budu oni koji plaćaju račun-  primećuje Vahid.

U Srbiji nije imao većih negativnih iskustava osim s taksistima, koji su, kako kaže, svugde na svetu isti. Jedan beogradski taksista mu je naplatio račun, uveravajući ga da se nalazi na željenom mestu, iako je od svoje destinacije bio poprilično udaljen.

Vahidu nikako ne idu u glavu razlike koje se potenciraju među narodima bivše Jugoslavije. Nikako ne može da shvati u čemu je razlika između Srba, Bošnjaka, Hrvata. 


Pijaca kao u Iranu

Jedan odlazak na pijacu ga je potpuno vratio u Iran.
- Žena za njim je vikala "mušterija, mušterija", a tako se i u Iranu dozivaju kupci. Bio je veoma iznenađen, a sviđa mu se i prisan odnos između prodavaca i mušterija na pijaci, gde se uvek pita za zdravlje, porodicu, porazgovara o nepravdi u svetu - priča Marijana. Vahid je bio fasciniran kad je na ulicama Beograda opazio prodavce kestenja i kukuruza. 

- Voli duh ulice koji se retko sreće u Evropi, sve ovo ga je vratilo u detinjstvo. U svom delu nikako ne želi da ističe razlike već želi da se narodi bolje upoznaju i približe jedni drugima - kaže Marijana, koja je završila persijski jezik na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Od nje saznajemo da Iranom vlada teokratija, čujemo da Iranci ne vole da ih smatraju Arapima, i da ne govore arapski nego persijski jezik - farsi.

U Iranu je zabranjeno sve što podseća na Zapad, o kojem se govori kao o velikom zlu.  Nije dozvoljeno korišćene Interneta, točenje ili prodaja rakije i vina, po kojima je Iran dugo bio poznat. Postoji verska policija koja reguliše život običnog sveta. Homosekusalizam je najstrožije zabranjen, ali dozvoljava se plastična operacija promene pola, plastična operacija nosa.

Pa, kako unaprediti odnose među ljudima, ako ne rekav[i im da je uvek više onog što nas povezuje...

Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Mirjana Ristić