Ulaz u Slobodnu zonu

... a na ulazu, kao i prethodne godine – gužva. Festival angažovanog filma, kako se često naziva Slobodna zona, počeo je u društvu preko hiljadu gledalaca, uz dva, na različit način “teška“ filma

U punoj sali tradicionalno neudobne, ali tako neophodne i značajne Dvorane Kulturnog centra Beograda (DKC), otvoren je četvrti po redu Filmski festival “Slobodna zona“.

Ove godine, za ličnost koja je svojim delovanjem, kako navode organizatori, “iskazala izuzetan društveni i umetnički angažman” izabran je direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac, te mu je pripala čast da otvori Festival. Tasovac je na otvaranju prisutnima skrenuo pažnju na našu realnost, koju je determinisao kao “doba digitalne anarhije u kojem mediji ne prate već kreiraju stvarnost, a u kome se više ne zna da li političari kontrolišu medije ili mediji političare”.

- Ali, niko ne može kontrolisati pojedince ili grupe običnih ljudi koji uz pomoć novih tehnologija, poput Second Life-a ili Facebook-a, mogu stvoriti sopstveni medij na kome će kreirati i plasirati svoju (ulepšanu ili poružnjenu) stvarnost, za sada samo virtuelnu. Zato je bitno da postoji zona koja neće kreirati pravu ili virtuelnu stvarnost, da postoji mesto gde ćemo se kroz dobri starinski medij filma suočavati sa surovom i lepom, beznadežnom i obećavajućom i, imamo prava da se nadamo, boljom stvarnošću. Tu zonu čine autori kojima tu slobodu niko nije dao, ali niko nije uspeo ni da im je oduzme. To je “Slobodna zona” - jasan je bio Tasovac. 

Brutalan “drugi život“...

... do koga “vozi“ Aleks Gibni u svom dokumentarnom filmu “Taksi do tamne strane“ (“Taxi to the Dark Side“), inače ovogodišnjem dobitniku Oskara za najbolji dugometražni dokumentarni film, koji se može pohvaliti i nagradama Udruženja scenarista Amerike i Festivala “Trajbeka“. 

 

 

Teška tema – naporan film. Zapravo, više istorijski dokument. To može da zasmeta... Mada, ovo “putovanje“ po bliskoj prošlosti (zapravo, sadašnjosti) ima jasan cilj: traganje za istinom koja bi trebalo da upozori ceo svet i jednu naciju koja je otišla predaleko u “ratu protiv terorizma“, da svojim postupcima sve više rizikuju čovečnost, demokratiju i moral.

Tokom skoro dvočasovonog istraživanja pozadine i posledica više nego okrutnih metoda ispitavanja, koje su američki vojnici primenjivali na zarobljenicima, Gibni uspeva da otkrije brojne činjenice koje Bušovu administraciju povezuju sa mučenjima u zatvorima u Bagramu, Abu Graibu i Gvantanamu.

Ipak, ne možemo da se ne zapitamo: Kako je Gibni uspeo da dogovori sve te intervjue?! Tako osetljiva tema i velika sila pred pitanjem zločina protiv čovečnosti...

(old_image)Slike bizarnih mučenja izazivaju nevericu. Lica krivaca i nevinih, onih koji ne pripadaju ni jednoj kategoriji (verovatno ih je najviše) i svih odgovornih, a ušuškanih u sigurnost lukave politike. Neki odgovori. Brojna novootvorena pitanja na koja se nikada neće pronaći odgovori. Možda je zato beogradska publika po izlasku iz sale delovala polu-indiferentno prema filmu “Taksi do tamne strane“... Ili nam je naša “tamna strana“ bitnija?!

Nagrade su jedno, a ocena publike je, ipak, nešto stvarnije. Videćemo, na kraju, kada se saberu ocene i izaberu najbolji filmovi Slobodne zone, da li će ovo ostvarenje mrdnuti od “trojke“ koju mu dajemo. 

Život kakav jeste...

... prikazan je u filmu nemačkog reditelja Andreasa Drezena “Sedmo nebo“ (“Cloud 9“, a ne “7th Heaven“ – na sreću svih koje iritira istoimena serija) kroz priču o običnoj ženi u šezdesetim godinama koja ponovo otkriva strast, seks i ljubav. Naravno, okolina, (sasvim pogrešno) naviknuta da se “to“ može desiti samo mlađima, stvara osećaj krivice i sramote kod Inge. Međutim, pravi problem nastaje kada svoju ljubav sa sedamdesetšestogodišnjim Karlom saopšti suprugu Valteru s kojim deli život već trideset godina...

Drezen bez ustezanja, vrlo realno, otvoreno i iskreno prikazuje strast, zaljubljenost i naga tela osoba u godinama koje su u filmovima najčešće “zakopčane“, a čija seksualnost je zarobljena u pogledima i ponekom poljupcu.

Neobična, dirljiva, hrabra priča o jednoj zaljubljenoj “komšinici“ iz predgrađa Berlina koja doživljava drugu mladost, ipak nema dovoljno ritma da bi se zaboravila, recimo, neudobnost stolica.
(old_image)
Iako svesni koliko je značajno da se podvuče nešto tako bitno poput činjenice da u ljubavi nema pravila (kao uostalom ni u samom životu), “Sedmo nebo“ od gledaoca zahteva napor pri koračanju kroz Ingin život. Na kraju, preovlada osećaj da se trud nije isplatio onoliko koliko su Drezen i sjajna glumačka trojka, ali i sama publika to želeli.

Kanska nagrada tako divnog naziva “Otkucaji srca“ jeste u rukama filma “Sedmo nebo“ i srce zaista postoji, samo je puls previše slab. 

I dalje “u zoni“

Festival “Slobodna zona“ – svojevrstan društveno-kulturno-politički angažovan projekat iza koga stoji Fond B92 – iz godine u godinu raste. Prve večeri četvrtog izdanja bilo je čak 1.100 vernih posetilaca, fanova angažovanog filma i svih koji “treba da budu viđeni”.

Organizator se polako približava izazovu: Kako proširiti viziju Slobodne zone?

Već na početku ovogodišnje Slobodne zone, jasno je da traganje treba početi već od samog slogana: Pomeri(te) granice! 

Tekst: Katarina Milovanović