When Saints Go Machine za Nadlanu.com: Skandinavska magija na Exitu

0

Kada smo čuli da danski electro pop bend When Saints Go Machine dolazi na Exit Festival… pa, otopili smo se! Jer, baš taj osećaj izaziva njihova muzika. Pevač benda Nikolaj Manuel Vonsild govori ekskluzivno za Nadlanu.com o fenomenu skandinavske muzike i mnogo čemu zanimljivom…

Prvo veče Exit Festivala, 12. jul, Elektrana Stage, biće pravo mesto za zaljubljene, sve koji vole kvalitetan electro pop dok vrućina hipnotiše i nežan ples sa rukom najomiljenije osobu u tvojoj ruci. Jer, upravo te emocije i atmosferu izaziva muzika danskog benda When Saints Go Machine koji po prvi put dolaze u Srbiju, mada ih nesumnjivo znaju mnogi fanovi svega što Skandinavija danas u muzici predstavlja.

Četvoročlani When Saints Go Machine osnovani su 2007. godine, a debi album “Ten Makes a Face” objavili su dve godine kasnije. Electro pop melanholiju sa prvog albuma nastavljaju na svom novom albumu “Konkylie” koji polako osvaja publiku.

Ekskluzivno za Nadlanu.com govori pevač benda When Saints Go Machine – momak čarobnog glasa i talenta Nikolaj Manuel Vonsild.


Prvi put ste na Exit Festivalu i u Srbiji… Šta ste čuli o našoj zemlji, publici i Exitu? Kakva su vaša očekivanja?

O Srbiji i sprskoj istoriji nismo čuli praktično ništa, ali smo puno toga čuli o Exitu.

Muzičari o Exitu pričaju kao jednom od najboljih festivala na svetu, zato se veoma se radujemo dolasku u Srbiju i sviranju na ovom festivalu.

Od publike baš mnogo očekujemo jer smo čuli toliko toga dobrog o ovom festivalu. Nadamo se da će nam publika uzvratiti energiju kako bismo postigli efekat sinergije. Ne možemo da očekujemo da se to desi, ali stvarno se nadamo da hoće.

Imate vrlo specifičan stil, zapravo estetiku koja eksperimentiše sa različitim muzičkim žanrovima. Kako bi opisao muzički stil When Saints Go Machine? Koji bendovi i muzičari su uticali na vas?

Teško je izabrati jednog muzičara koji nas je sve inspirisao, ali ja lično volim Nika Kejva zbog njegovih priča i načina na koji ih prenosi. On sa stihovima čini nešto što ne mogu da objasnim, ni kopiram. On je poseban. Pored njega, inspirišu nas i Morisi, Lori Anderson, Broadcast, Portishead i Silver Jews.

Ne trudimo se da budemo nešto posebno, ali jesmo četiri prijatelja sa potpuno različitim muzičkim bekgraundima. Možda je to ono što našu muziku čini posebnom ili jedinstvenom. Mnogo različitih stvari nas inspiriše, pored zajedničkog rada. Odrasli smo uz elektronsku muziku, ali i alternativni rok i tradicionalnu etno muziku Skandinavije.

Kako ste došli na ideju za tako zanimljivo ime benda – When Saints Go Machine?
Nismo ga smišljali. Iz čistog mira se stvorilo za nas.

Možda dosta pop i elektronske muzike “izleće” iz Danske i ostalih skandinavskih zemalja zato što imamo socijalnu pomoć i ljudi mogu da priušte sebi da imaju studio u svojoj spavaćoj sobi ili pravi studio, poput nas u gradu. Ljudi u Danskoj imaju dosta slobodnog vremena nakon posla i škole koje koriste u svojim studijima ili za druge kreativne poslove.

Moglo bi se reći da skandinavska muzika jeste i uvek je bila “muzički žanr” za sebe. Da li se slažeš? Nekadašnji skandinavski pop se razvio na toliko mnogo načina – danas se kreće u vodama najrazličitijih muzičkih stilova poput electro popa, synth popa i dancea. Kako objašnjavaš taj, da kažemo, fenomen neverovatne elektronske muzike koja dolazi iz Skandinavije i, naravno, tvoje domovine Danske?
Ne bih se baš složio, što ne znači da ova konstatacija nije tačna. Mislim da je teško biti deo te scene i u isto vreme objašnjavati jedinstveni zvuk Skandinavije. Teško mi je da zamislim da bi sva skandinavska muzika trebalo da zvuči slično. Možda uokviru granica skandinavskih zemalja imamo nešto zajedničko, na primer, tradiciju nordijske etno muzike. Ne znam.

Pored muzike, skandinavske zemlje imaju izuzetan uticaj na umetnost i kulturu širom sveta. Da li su skandinavski umetnici svesni činjenice da u svetu njihov rad – posebno muziku, filmove i dizajn – mnogi pažljivo prate?
Svesni smo da ljudi van Danske prate naš rad i mislimo da je to nešto veoma pozitivno. Do sada smo najviše radili u Danskoj, ali sada s albumom “Konkylie” krećemo na internacionalno tržište i baš će biti zanimljivo videti dokle će sve to stići. Mada, nekako je i malo zastrašujuće biti posmatran, ali danas s društvenim mrežama imamo moć da sami kontrolišemo koja će informacija stići u javnost.

Skandinavske zemlje često smatraju hladnim, sa svega nekoliko sunčanih dana, jakom birokratijom, preciznim uređnjem bukvalno svega… Neki bi, pogrešno, rekli – dosadne zemlje. Ali, mnogi sjajni umetnici upravo tu nalaze inspiraciju i prave sjajnu muziku koja dotiče mnoge. Kako to objašnjavaš? Da li je to razlog zašto većina vas snima na engleskom jeziku?
Skandinavske zemlje su relativno male i kada bismo pevali na našim jezicima ograničili bismo se samo na skandinavsko tržište. Uživam u etno muzici koja se peva na švedskom, norveškom ili danskom, ali ja sam svoju muziku uvek pisao na engleskom, osim možda dve ili tri pesme. San da moja muzika stigne širom sveta je ono što me najviše tera da pišem na engleskom. Mislim da je ista priča i sa ostalim švedskim ili norveškim tekstopiscima.

Ovog leta nastupate na festivalima. Šta su vaši sledeći planovi? Da li ti lično ili ceo bend imate san koji biste voleli da ostvarite? Možda da nastupate s nekim ili…?
Upravo nam je izašao novi single “Mannequin”, a i radimo na novom albumu. Ali, naravno da bismo voleli da sarađujem sa različitim muzičarima i producentima. Naš san je da uradimo nešto zajedno sa Džefom Barouom iz benda Portishead, ali ne znamo da li će se to ikada desiti. Lično, voleo bih da se odmorim – možda sednem na voz i krenem transsibirskom železnicom ili da uradim bilo šta nekako drugačije od pravljenja muzike.

Koju muziku lično uživaš da je slušaš? A koju toliko ne podnosiš da ne možeš da je slušaš ni minut?

Stvarno ne volim lošu pop rok muziku. Prosto osećam potrebu da im kažem da prestanu da sviraju ili snimaju tu muziku. Inače, trenutno slušam mnogo različitih stvari – uglavnom starije muzičare poput Dženis Džoplin, Nine Simon i Peti Smit. Kada izađemo slušam dosta elektronske, klupske muzike, a kada se tuširam slušam klasičnu muziku sa radija.



Kakvim ti se čini uticaj Interneta na muziku danas? Da li koristite društvene mreže poput Facebooka i Twittera?

Internet je super značajan deo muzike današnjice. Muzičari će uvek praviti muziku i slušaoci će je uvek slušati kao nešto što je bitan deo njihovog dana, ali Internet svima otvara nove mogućnosti.

Da bi njihova muzika stigla do javnosti muzičari više ne moraju da budu prihvaćeni od neke izdavačke kuće, a slušaoci imaju mogućnost da iz sve većeg kataloga besplatne muzike izaberu muzičare i žanrove koje žele.

Baš dosta koristimo i Facebook i Twitter kako bismo širili informacije o sebi, smešnim stvarima koje nam se dešavaju na turneji ili studiju, kao i nastupima koji slede. Takođe, imamo i blog i vebsajt, tako da definitivno mislimo da je Internet budućnost i da tu moramo da budemo vidljivi.

I za kraj, dozvoli mi da budem lična, ako je to OK… “Fail Forever” je potpuno predivna, dirljiva, sasvim istinita pesma. Možeš da mi ispričaš priču koja se krije iza nje? Šta se desilo, pa si napisao stih “hopelessly lost switch of hearts…”?

Kao ljudska bića moramo da priznamo sebi da povremeno podbacimo i da moramo da učimo iz svojih grešaka. Meni je to jako bitno.

Pesma se bavi udaljenošću koja se stvorila među ljudima, a koja ne bi trebalo da postoji. Svi znamo da vodimo razgovore tipa “Kako si? Dobro sam, hvala”, jer smo ljubazni i fini jedni prema drugima, ali istina je da se ljudi često ne osećaju najbolje. Zato sam napisao “Fail Forever”.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.