Massimo: "Koncert je kao vođenje ljubavi"

Jedan od najboljih hrvatskih pevača ponovo je posetio Beograd! Svaki njegov koncert, u bilo kom prostoru, je posebna i prelepa priča koju sve više Beograđana, iz godine u godinu, želi da čuje i oseti na svojoj koži... Summer stage Bitef Art Cafe-a je drugu godinu zaredom mesto gde Massimo na poseban, intiman način komunicira sa svojom publikom, gde ih "časti" malo drugačijom atmosferom... Imali smo zadovoljstvo da sa njim porazgovaramo pred sam nastup...

Koncert u Bitef Art Cafe-u omogućava i vama i publici drugačiju atmosferu nego koncerti u nekim većim salama. Šta Vama više prija, veliki koncerti ili ovakve svirke?

- Oskar Vajld je rekao da za ljude koje interesuju lepe stvari i koji znaju prepoznati lepe stvari, ima nade. Takav čovek je i Miša koji drži Bitef Art Cafe. Em što je muzičar, em su nam vrlo slični muzički ukusi. Osim što nastupam u velikim prostorima, za puno publike, ja volim i nikad se nisam mogao potpuno odlepiti od klupske atmosfere.

Na Vašim koncertima publici se uvek desi neka magija... Kakav Vi, s druge strane, osećaj imate kada ste na bini?
- Pa ja imam problema, takođe me zna ganuti muzika, zna me poneti trenutak.

Međutim, kada to doživim, onda vrlo teško pevam, vrlo teško kontrolišem emocije. A moram da kontrolišem emocije, jer sam ja transmiter! To je kao da hirurg u zanosu operacije na pacijentu, krene rezati po sebi... to ne može tako, on mora imati kontrolu. Gledam ja ponekad neke svoje snimke, ali to nema veze sa tim doživljajem kada si u publici.

Po kom principu birate pesme za koncert?

- To je najteži deo posla! Lista koncertna, raspored, to je najteže, ta amplituda. Kako napraviti to da amplituda bude savršena, da se kreće od nule, da se publika lagano zagreje, da se dođe do klimaksa broj jedan, pa smirenje i onda klimaks broj dva... Kada otkrijem listu koncerta, onda se držim te liste neko vreme, ali ne mogu stalno, ne paše mi, onda treba menjati... najveća je muka menjati, treba ubacivati nove pesme, to je vrlo teško...

Nedavno se pojavila priča o tome kako je zapravo nastala pesma „Dodirni me slučajno“, o Tuzlanki Selmi čiji je muž pronašao taj tekst u kompjuteru i dao je Dinu Muharemoviću, preko kojeg je pesma došla do Vas...
- Da, da, da, ja sam pričao sa tom gospođom i njenim suprugom. Začudilo me malo jer, neki njeni prijatelji su došli u Sarajevo na koncert i ispričali su mi priču oko te pesme, i rekao sam „Divno, pričaćemo sutra sa Dinom i da sredimo ta autorska prava...“ Ali odgovor je bio „Ne, ni slučajno, mi ne želimo nikakvu medijsku frku!“, međutim, sami su je napravili... Stvar je vrlo jednostavna, vrlo čista, oni su su dali Dinu jednu pesmu, ja sam video i rad te gospođe i to što je Dino Muharemović napravio od pesme, i tačno znam koliko se namučio. Puno je teže ispravljati tuđe Drine, nego ići od nule i napraviti svoj tekst. A bilo je jako puno posla jer se ne radi o profesionalki koja zna kako funckionišu muzički slogovi.

Kako inače birate pesme koje će se naći na Vašim albumima?
- To je jako teško... Mora biti dobro, pesma ne sme lagati i osoba koja je napisala ne sme lagati. Meni je drago kada mi ljudi napišu stvari jer onda ne moram sam, jer mi je pisanje katastrofa... Ali moraću opet da počnem da pišem, jer ne verujem da će ti izvori dijamanata na koje nailazim uvek biti tu negde na raspolaganju. Nije tako lako napraviti pesmu tipa „Iz jednog pogleda“! To su pesme koje se dogode jednom u dvadeset godina.

Ove godine ste dobili četiri Porina... Koliko su vam generalno bitne nagrade?
- Ma ja volim nagrade, ali bi mi bilo mnogo draže da je u njima jedna rupica sa lovom! (smeh)

Koliko mislite da su sve te „naše“ nagrade merodavne kada je kvalitet muzike u pitanju?

- Porin je fantastična nagrada! Ozbiljna nagrada, vođena od ozbiljne institucije „Hrvatsko društvo skladatelja“. U Hrvatskoj su vrlo dobro rešena i izvođačka prava, autorska prava. Treći smo u Evropi po rešavanju tih stvari. Postoji Billboard nagrada, postoji MTV nagrada, ali Grammy je Grammy! se jednostavno dogodi... kad nagrada ima svoju harizmu! Ja sam dobio hiljade nagrada u životu ali mi ni jedna nije imala harizmu kao Porin.

Sigurno ste na početku karijere imali ciljeve, snove... Šta je ono što ste ostvarili a šta još čekate da Vam se desi?

- Pa ne znam, vidite...moj život je predivan... Imam divnu porodicu, divan bend, imam izvrsne odnose sa prijateljima... Moji su saradnici svi unapred plaćeni, i ta priča ide dobro. Užasno mi je drago kada mi dođu neki producenti i kažu. „Max, pa šta ti radiš tim kolegama, tako te hvale kao profesionalca“ itd, jer ima puno kolega koji ne cene muzičare sa kojima rade, i automatski ne dobijaju toliko energje od muzičara. Moja porodica, moj bend koji je takođe kao porodica... živim jednim predivnim životom, vrlo napornim...

Koliko Vam je bitno vizuelno predstavljanje Vaše muzike?
- Jako važno! Ja najviše radim sa Gonzom (Radislav Jovanov Gonzo), koji je čovek koji je doneo MTV način snimanja spotova kod nas. Prvi takav spot je „Starfucker“ od Psihomodo Popa. Prvi video koji je izgledao kao odličan MTV-ev spot, ali nije koštao 200 hiljada dolara, nego 5 hiljada maraka! Radi se o jednom ogromnom talentu, Gonzo i ja smo godinama prijatelji. Pogledajte recimo „Tišinu“, spot koji smo sada radili, pa i „Iz jednog pogleda“... Ekipa je bila: nas četvoro, moja žena koja pomogne nešto oko make up-a,

on drži kameru, i jedan prijatelj koji drži neki stiropor tu... Međutim, izviđanje lokacija – Gonzo danima putuje i izviđa lokacije, gleda kako će nešto izgledati u određenom kadru, pod kojim uglom će se snimati, tu je užasno dobra priprema!

Šta Vas još očekuje u toku ovog leta, jeseni... ?
- Jako puno koncerata, sve su to veliki, bitni koncerti.. Sad 12-og imamo veliki koncert u Splitu, 14.jula smo u Velenju, 27. u Biogradu, 28.u Šibeniku, 10.8.smo u Dubrovniku, 8.8.u Primoštenu...
...pretpostavljam da ste ove zime opet u Beogradu u Sava Centru?
- Da, mislim da je već dogovoreno da radimo 22.decembra.

Niste razmišljali o nekom prostoru većem od Sava Centra?
- Ja ću to napraviti... Nisam hteo to raditi, ali kad sam video Leonarda Koena kako funkcioniše u Areni, onda mi je bilo jasno da se to itekako može napraviti! Ali kada se dogodi apsolutni pritisak publike da odem u Arenu, jer ne želim da saznam koliki prostor Arena sama po sebi prodaje! Ti prostori prodaju sami sebe, mnogo ljudi dođe na koncert jer jednostavno žele da budu deo mase, deo tog vriska, a ja želim što manje takvih. Ne želim slučajne prolaznike, ja želim samo prave...

Hrvatska scena u ovom trenutku, iz Vašeg ugla...?
-Fantastična je, mi imamo jako dobru scenu! Samo ako krenemo da nabrajamo: Gibonni, Oliver, Hladno Pivo, Psihomodo Pop, Bare i Majke, Prljavo kazalište...
Od mlađih?
- Grupa Vatra, recimo, pa Elemental... Međutim, još uvek se nije dogodio „harizmatik“, fali da se poklope zvezde, da se poklopi genetika, i da se okrenem u prostoru jer sam osetio da je neko vrlo jak ušao! To može biti i dete od 17 godina, ali ja ću ga osetiti... davno nisam to osetio.

"Mi puno radimo,puno vežbamo da bismo zvučali tako kako zvučimo", rekao nam je Massimo na kraju ovog razgovora, i dodao: "Ozbiljno zvučimo, ozbiljno sviramo, mogu se nabrojati na prste jedne ruke ljudi na Balkanu koji rade na takav način. Vrlo malo ljudi je na jedan potpuno „verski“ način posvećuje muzici. Meni je muzika preduboka i premistična da bi prestao da je istražujem."