fbpx

100. medalja 100 posto?

Simpatična i sjajna Ivana Maksimović je srebrnom medaljom u disciplini "malokalibarska puška 50 m trostav" okonačala višemesečnu paranoju, a tokom nekoliko poslednjih olimpijskih dana i pravu histeriju, u vezi sa potencijalnim osvajačem stote "srpske medalje", ili "medalje za Srbiju", na Olimpijskim igrama.

Lepa i uspešna Ivana Maksimović sve nas je obradovala

Patriotski pristup

Za sve to vreme, a i mnogo ranije (pa i kasnije, bogami i danas) oni koji su elementarnu logiku, opštu kulturu i pamćenje gradili na tehnikama iznad nivoa pernate živine, bili su u opasnosti da budu proglašeni najmanje sportskim analfabetama i nepatriotama, a oni drčniji i - veleizdajnicima i stranim plaćenicima.
Valjda je zbog toga onaj reporter, koji je, pred meč sa Marejem, egzaltirano upitao Novaka Đokovića "kako se oseća kao mogući osvajač 100. srpske medalje", progutao poveliku knedlu kad je pametni Nole maltene prećutao takvu "epohalnu priliku" ne pridavši joj ni najmanji značaj
. Za razliku od medalje za Srbiju, kao takve, dakle "nenumerisane".

Problem sa stotom "medaljom za Srbiju"?

Odmah treba reći da je problem u tome što se zapravo ne radi o sportskoj nego o formalnopravnopj situaciji sa političkim kontekstom, najomiljenijim kontekstom na balkanskim prostorima, koja kao i mnoge druge regularne pravne presude ima nepravednu suštinu. Kao što sud ne sudi po pravdi nego po zakonu.

Zlatni Kosarkaši 1980. i vreme kad smo svi bili - naši

Radi se, dakle, o pravnoj situaciji čija je "implementacija" u praksi pravno i politički "regularna", ali je zato u moralnom smislu duboko nemoralna a u sportskom izrazito nesportska.

Još jedanput vredi podsetiti da je Međunarodni olimpijski komitet one (pred)ratne 1992. godine, posle prvih secesija tada još uvek jugoslovenskih republika, odredio da je "ostatak Jugoslavije", Savezna Republika Jugoslavija (i tada se to čitalo kao - Srbija) pravni naslednik dotadašnjeg Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, što je značilo i svih nastupa dotadašnje SFRJ i njenih pravnih prethodnica na Olimpijskim igrama, pa dakle i rezultata i medalja na njima zasluženih.

Pravno i nesportsko nasleđe

Tako "nasleđenu" sportsku stečevinu od SRJ je kasnije nakratko nasledila državna zajednica Srbija i Crna Gora, a raspadom SCG 2006. pravno se tuđim sportskim medaljama ovajdila, a i danas se kiti jedino - Srbija. Tačnije, kiti se njenim pravnim, istorijskim, sportskim i simboličkim značenjem, jer se pretpostavlja i podrazumeva da se medalje fizički nalaze u posedu njihovih osvajača, dakle da fizički nisu sve u posedu Srbije i njenih takmičara, kako god ih naknadno destilovali iz celine.

Istini za volju, ni onom MOK-u nije bilo preostalo ništa drugo nego da primeni takvo solomonsko rešenje, jer se niko živ i normalan ne bi snašao u eventualnim deobenim kriterijima poput državljanskog statusa, nacionalne pripadnosti, ličnih afiniteta i političkih aspekata olimpijaca-pojedinaca, a o takvoj podeli kolača u ekipnim i grupnim sportovima da se i ne govori.

Tako se dogodilo da je Srbija kao nezavisna država, dakle pod tim imenom, pre aktuelnih Olimpijskih igara u Londonu, učestvovala na Letnjim olimpijskim igrama još samo dva puta, u Stokholmu 1912. i Pekingu 2008., i jedanput na Zimskim - u Vankuveru 2010., i kao takva osvojila tri medalje (jedna srebrna i dve bronzane u Pekingu), ali je ipak na svoj svoj konto uknjižila tu legendarnu stotu letnju olimpijsku medalju "za Srbiju".

Hrvati ljuti, Slovencima smešno

Iako im je i samima jasna tehnika zahvaljujući kojoj su sve "njihove" medalje pravno i simbolički otišle u Srbiju, takvim stanjem su naravno najnezadovoljniji Hrvati, koji su pedantno izračunali da od tih sto srpskih medalja, tačnije od 83 medalje koliko je do Seula 1988. osvojila Jugoslavija, čak 41 pripada hrvatskim sportistima u pojedinačnoj konkurenciji i učesnicima u ekipnim sportovima (dakle oko polovine ukupnog broja svih medalja) - 14 medalja u pojedinačnoj konkurenciji i 27 u ekipnim sportovima, detaljno raščlanjenih i popisanih.

Nešto samouvereniji Slovenci nisu se preterano jeli zbog ovakve pravne situacije, niti zbog neumesnih apetita "prisvajača tuđih medalja", podrazumevajući da im nikakav pravnički kompromis ne može oteti pravo da se diče "svojim" medaljama, pa makar koliko bile "srpske".

Leon Štukelj

I njima je jasno da samo "smešni ljudi", na primer, mogu da izgovore da pet medalja koje je Slovenac Leon Štukelj osvojio u gimnastici za Kraljevinu Jugoslaviju na Olimpijskim igrama u Parizu 1924, Amsterdamu 1928, i Berlinu 1936. (čime je postao "najuspešniji pojedinačni "srpski" olimpijac svih vremena) "pripadaju" Srbiji.
Ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što se čovek rodio 1898. u Novom Mestu, tada u Austrougarskoj, a umro 1999, u 101. godini života, u Mariboru, u nezavisnoj Sloveniji, pri čemu se u Srbiji, kako kažu, nikad nije zadržao duže nego što bi ga naterala preka potreba, ili u tranzitu).
Šta tek reći za za četiri zimske olimpijske medalje koje su (1984. i 1988.) osvajali isključivo Slovenci, koje su takođe pripale Srbiji? Uostalom Slovenci misle da Srbi zapravo ne znaju ni u kakvim su to sportovima "osvojili" zimske medalje. Itd.

MOK:U sefu Srbije 3 mealje


Ne treba ovde propustiti ni sledeći detalj. Iako je Međunarodni olimpijski komitet taj koji je Srbiji pravno omogućio da se kiti tuđim perjem, nije se odvažio da to i sportski prizna. Na službenom sajtu MOK-a (http://www.olympic.org/serbia) u sefu Srbije ne nalazi se onih 100 medalja osvojenih za poslednjih sto godina srpskog olimpizma, kao što bi se dalo očekivati, nego samo one tri iz Pekinga, kad je Srbija bila - SRBIJA.

Pitanja za kviz?

Da bi se sve dovelo do očigledno nužnog apsurda, možda bi na nekom budućem sportskom kvizu trebalo postaviti i pitanja poput ovih:
- Kako se zove osvajač prve srpske olimpiske medalje?(odgovor - "Leon Štukelj" - tačno?)

- Kako se zove prva žena osvajač zlatne olimpijske (u Meksiku 1968) medalje ZA SRBIJU? (Ako je odgovor "Đurđa Bjedov, Splićanka" - u redu je!)...


- Koju je po redu srpsku olimpijsku medalju osvojio Hrvat, Puljanin, dobri stari Mate Parlov? (Ako je odgovor "33." - u redu je!)...

- Da li je pravna naslednica Srbija, odnosno njen OKS, spreman da nasledi pravo regulisanja "penzija" svim "svojim" zlatnim, srebrnim i bronzanim momcima i devojkama i njihovim pravnim naslednicima iz cele bivše Jugoslavije? (Ako je odgovor "Ma šta to pričate?" - u redu je!)...

Podrazumeva se da autor ovih redova nema ni nameru ni "kapacitete" da revidira smisao pravno-sportske stečevine, niti misli da je to danas uopšte moguće. Jedino postavlja pitanje kako to i zašto neki, čak do nivoa masovne histerije, uspevaju da sa toliko ničim izazvanog entuzijazma i odsustva svake preke potrebe, aktivno agituju za učešće u nečemu što je nečasno i nesportski.
Nije li napadno a neznalačko insistiranje na srpstvu svih olimpijskih medalja, ne samo nesportsko nego i nepatriotsko prangijanje po ganglijama poštenih sportista i normalnih ljudi?

Zar ne bi bilo poštenije činjenicu o pravnom nasleđivanju sportskih rezultata i sportskih sudbina prihvatiti kao takvu, dakle kao pravnu činjenicu, ali je zaobići u širokom luku kad nacionalni birokrati i tehnopatrioti počnu da nam je iz svojih razloga trpaju u bisage, iako nam takav alni i (ne)sportski teret uopšte nije potreban.

Ko takav teret, i s kakvim motivima, ima pravo da kukavički podmeće Novaku Đokoviću, Ivani Maksimović, vaterpolistima... ako je već, bez pitanja podmetnut stotinama hiljada gledalaca, slušalaca, čitalaca, građana Srbije... navijača naših olimpijaca i srpskog sporta uopšte.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.