fbpx

Njegoš: "Gleda majmun sebe u zrcalo"

I svima je bilo jasno zašto nam je - kako nam je. A bilo je to još vreme Miloševića i njegovog podmlatka Ivice Dačića.

Ne znam kakav je Dačić bio "iz fiskulture" i da li je profesorima, kao Sloba u gimnaziji nosio dnevnik, ali vidim da je ponovo na vlasti. I to kako. Kao da je nov-novcat, bez tereta prošlosti, mrlje u biografiji, čist ko suza.

Što bi rekao Gundulić (a većina misli da je to napisao Njegoš):
"Okreće se kolo sreće, vrteći se ne pristaje, tko bi gori, sad je doli, a tko doli, ka gori se kreće".

Sećam se 2001. godine, Sloba već nije bio na vlasti, a ni Dačić, naravno, redakcija Danasa je slavila rođendan i to prvi put ne skromno u redakcijskim prostorijama nego na gala prijemu u elitnom restoranu na Dedinju. Pozvali su sve političare i bivše i tadašnje. Razume se i Dačića. I došao je. Moj tadašnji urednik Boža Andrejić, koji je novinarstvu učio mnoge pa i Ivicu, zagrlio ga je i pokazavši rukom u širokom luku na restoran, raskošnu baštu i "dedinjsku lokaciju" rekao:

"Evo vidiš Ivice, ovo je sve nekada bilo vaše, a sad je naše".

Jer upravo tako, ko svoji na svome, konačno su se osećali uvek siromašni novinari Danasa, redakcije koja je pod izuzetno teškim i opasnim uslovima radila svoj posao profesionalno i odgovorno.

Mislio je Boža - ne njegovo, ne redakcijsko, nego narodno...došla su druga vremena.

Misleći isto tako da su stvarno došla druga vremena i Bogoljub Karić, tada medijski vrlo favorizovan i moćan, brzo se prilagodio i došao sa suprugom Milankom na pomenuti prijem. Došao, iako je znao da ga, za razliku od mnogih drugih, ta redakcija ne veliča, ne uvlači mu se u guzicu i ne traži od njega novac. Ukratko, znao je da njegov lik i delo nisu baš "na ceni" kod novinara Danasa. Harmonikaš, kako samo ga tada zvali, doneo je veliko i skupoceno Faberžeovo jaje i rekao doslovce: "Da vidite da Bogoljub ima muda".

Od tada do danas, burna istorija, koje ne manjka na balkanskim prostorima, pobrinula se da još svašta pretpimo. Građani, mediji...da ponovo izgubimo nadu i prestanemo da verujemo u one u koje smo s poštovanjem gledali. Pobrinuli smo se i sami.

Ove 2012. godine Ivica Dačić je premijer Srbije. Ko bi to mogao i da pomisli pre deset godina? Iskreno – pa upravo on. Jer, znao je da se povuče kad je vreme, da se istakne kad ima čime, da prizna kad mora i da izdrži i prebrodi krizu. Sve je to uradio i podigao se kao feniks iz pepela.

I ne samo to, nego – Dačić, Vučić i Nikolić, dakle svi koji su već bili na vlasti, i to kao oličenje najgorih i najnesrećnijih ratnih godina, sad opet imaju neverovatnu šansu da vladaju dugo pa čak i doživotno. Dovoljno će biti samo da baš mnogo ne ponižavaju narod.

Čak i u ovim katastrofalnim ekonomskim uslovima ovaj trojac Dačić, Vučić, Nikolić, potpomognut Dinkićevim umećem da maglu svaki put dobro proda, moći da se održe na političkom i državnom vrhu. Recept je: otkriješ nekoliko afera za koje si znao i ranije, privedeš, saslušaš, obećaš hapšenje lopova...i narod je sit. Još ako u vreme dok sve poskupljuje a dinar pada, medijima proslediš i neke izmišljene afere, a objaviš da hleb ne sme da poskupi jer 'leba za narod mora da ima, dugotrajna vlast je zagarntovana.

Kosovo da se pominje što manje, baš kao što je nedavno, uoči intervjua jednom uglednom dnevnom listu iz kabineta predsednika data instrukcija da Nikolića ne pitaju baš mnogo o Kosovu.
Dakle hleba i igara što više, Kosova što manje. Ako baš za nešto veliko narod mora da se laže, puste Dinkića da osmisli kampanju.

Samo da mnogo ne uzjašu po narodnoj grbači, da pričaju ono što narod voli da čuje i vladaće doživotno. Još ako ne budu krali i bahatili se naočigled svima ...narod će im za života spomenike dizati.

Životno pravilo da si najslabiji upravo onda kad misliš da si najjači Dačić je možda savladao u prošlim mandatima. Videćemo. Demokrate očigledno nisu, iako su već prilično dugo bili na vlasti. Kao da nikada nisu ni čuli onu staru: "U dobru se ne uzvisi, u lošem se ne ponizi". Tako jednostavne reči koji bi svaki neškolovani seljak mogao da im uputi, samo da su hteli da bar malo osete i slušaju narod, da ga ne potcene preko svake mere.

Da su išta zbog naroda, a ne radi vlasti poslednjih godina radili, ne bi im se "potpuno neočekivano" dogodilo da jedan dan budu na vrhu, a već sledeći na samom dnu. U svojoj bahatosti, potpuno zaslepljeni prevelikom i ničim zasluženom moći, potcenili su pamet i spremnost građana da im pokažu šta o njima misle.
I sada, demokrate sa tog dna još manje vide nego pre. Prvo su se ponašali kao da im dva meseca nakon izbora niko nije javio da su izgubili. Posle su se međusobno posvađali preko medija. Preko onih istih medija kojima su diktatorski upravljali, pretili i ucenjivali ih kao što niko pre njih u novijoj istoriji nije radio. I mislili su da se sve to ne vidi, da će večno vladati kako god se ponašali, koliko god lagali i krali.
E, pa – ko ne ume da se stidi, njega mora da zaboli.
Pred demokratama je, izgleda, vrlo dug i mučan period. Jer, oni da se stide još nisu ni počeli.

"Niko miran,a niko spokojan, sve se čovjek bruka sa čovjekom, gleda mamun sebe u zrcalo..." (Njegoš)

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.