Otvorite teška vrata institucija za decu

Verovatno ste već negde čuli ili videli reklamu – „Avantura Cooltura“. To je CD – multimedijalni vodič koji deci posredstvom slika, teksta, muzike i animacije približava svet kulture Beograda. CD vodič se besplatno distribuira u preko 190 osnovnih škola, a u njemu je više od 110 kulturnih i sportskih institucija i manifestacija. Uz CD ide i „Kulturni pasoš“, u kome su sve ustanove koje deci nude besplatne ulaske, popuste, posebne aktivnosti… Idejni tvorci ovog CD-a su Marko Radenković i Nikola Grujić. Imaju po 25 godina, i uspeli su da urade nešto veliko za naš grad.

Nikola Grujić je za portal Nadlanu.com govorio kako da kulturu u Srbiji približimo deci, kako klinci reaguju na ovaj CD, i o mnogim drugim stvarima koje se tiču kulture u Srbiji.

Šta studiraš i kako je to što studiraš povezano s onim čime se baviš?
– Marko Radenković i ja završavamo „Menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi“ na Fakultetu dramskih umetnosti (kraće – menadžment u kulturi). Na neki način je jedan segment našeg posla da pokušamo da animiramo klince – da od nekih mlađih dana postanu vrlo aktivni konzumenti kulturne ponude u Beogradu.
Od samog početka nam je bila ideja da to treba da budu deca, zato što mislim da je donekle teško nekog gimnazijalca ili studenta „naterati“ da ide u pozorište. Hteli smo od malih nogu da im skrenemo pažnju na značaj kulture u Beogradu.

Kako ste došli na ideju, i koliko vam je trebalo da napravite ovaj vodič?
– Ideja je došla spontano… Stalno smo pričali o tome, i pokušavali da iskristališemo šta je to što možemo korisno da uradimo za grad… Imali smo razne ideje – da napravimo neki vodič za turiste, da to budu možda neki CD-ovi koji se kupuju… I na kraju smo rešili da to bude vodič za decu koji se besplatno deli u školama.
Ovaj vodič radimo već neke 3-4 godine. Prvo smo radili pilot, odnosno probnu fazu projekta, gde smo besplatno podelili diskove svim učenicima šestog razreda. Tiraž je bio 17-18 hiljada diskova. Hteli smo da vidimo kako će to klinci da prihvate, ali i mediji. I bili smo dosta zadovoljni – imali smo pozitivne reakcije i od dece i od institucija kulture. I tako smo se odlučili da napravimo unapređenu verziju – redizajniranu i dopunjenu. To smo podelili svim učenicima od 1. do 7. razreda. Jer su ti šestaci kojima smo prvo delili diskove, sada već osmaci, tako da smo na neki način zaokružili celu tu priču.

Koliko je bio težak put od ideje do realizacije?
– Bilo je, i još ima dosta posla, pogotovo oko kulture u Srbiji. Sad je malo problematično vreme, ali je valjda oduvek tako i bilo za kulturu. Imali smo dosta posla oko prikupljanja podataka o Institucijama kulture. To je trajalo nekoliko meseci. Bilo je nekih Institucija koje su bile ažurne i otvorene za saradnju, dok neke nisu imale ni faks, ni e-mail, tako da je komunikacija bila otežana..
I onda dolazi finansijski deo priče koji nas je dosta omeo. Zvanično taj deo je trajao skoro dve godine.
U suštini, mi smo gotovu verziju imali već nakon nekoliko meseci, i onda kreće borba da pronađemo sredstva i partnere. I onda smo konačno uspeli da završimo tu finansijsku konstrukciju, i da plasiramo projekat.

Kako ste se odlučili da to bude baš CD?
– CD je ipak medij sadašnjice. Mislim da su klinci dosta povezani s kompjuterima. Mada tu postoji mali problem jer nemaju svi računare. Zato smo po primerak ostavili i za informatički kabinet u školama, pa mogu tamo da pogledaju. Ako ništa drugo, mogu da iskoriste kulturni pasoš, a kod drugara ili drugarice mogu da pogledaju CD.
Ali, eto trudili smo se da predstavimo i roditeljima, koji su nam pored dece jako bitni, da prepoznaju kompjuter kao nešto važno za obrazovanje njihove dece. Ipak su stariji ti koji treba da povedu decu u pozorište, na sportske aktivnosti ili dečje izložbe…
Roditelji misle da računari služe samo za igrice i gubljenje vremena. Mi se trudimo da ih uverimo u suprotno.

Šta očekujete od ovog vodiča i da li već vidite njegove rezultate?
– Mi baš nemamo „merljive“ rezultate. Mislili smo da napravimo mogućnost da se u ove postojeće kulturne pasoše lupi pečat – da to bude neko proputovanje, gde će se pasoši vizirati… Međutim, to je jako teško, treba ipak koordinirati tih 100 institucija. Za sada imamo pojedinačne komentare institucija, roditelja i dece…
Ipak je 120 000 veliki broj, i naravno da ne očekujem da sva deca odjednom krenu „kao blesava“ u muzeje ili pozorišta. Nadamo se da postepeno, iz godine u godinu, možemo nešto da promenimo…

Možeš li da pomeneš neki zanimljiv e-mail koji vam je stigao?
– Ima i kreativnih pohvala i nekih zamerki. Meni je bilo baš super kada je neki klinac komentarisao muziku sa našeg CD-a, i to onako skroz profi. U smislu: „Dobre su vam ove matrice, a moglo je tu da bude i više baseva…“.
Bilo je tu i pisama „Sve vas volimo, 6/2“.

Iz tvog ugla, šta fali, a šta ti je lepo u Beogradu? I za decu i za odrasle?
– Možda je otrcana fraza, ali mislim da Beograd čine dve prelepe reke. Sviđa mi se taj deo ispod Kalemegdana, gde je pristanište. Možda već i postoje neki planovi da se tu napravi umetnička četvrt. Ima dosta mesta i sada gde može da se ode, recimo galerija „Superspace“.
U pozorištu „Duško Radović“ prave različite mesece, pa tako postoji mesec „babe i dede“. Koliko se sećam, u martu ako unuci dolaze sa svojim dekom onda deka ulazi besplatno na predstavu.
Otvara se grad, ali ja bih voleo da grad ima više kontakata sa strancima. Bitno je da se krećeš, da gledaš, da donosiš neke nove super ideje…
Voleo bih da institucije budu otvorenije. Ono što mi smeta je što većina institucija ima bukvalno ogromna metalna vrata, koje jedva i odrastao čovek može da pomeri a kamoli dete. I u tom smislu da se ovako simbolično otvore, da isprate neke seminare, da unesu neke inovacije. Meni se sve čini kao da oni funkcionišu po nekom starom modelu.
Skoro sam slušao predavanje profesorke Milene Dragićević-Šešić, zanimljivo bi bilo praviti kulturne ture, recimo Andrićev Beograd – i to na način kako je on video Beograd. Što iz njegovog privatnog života ili dela. Tako bi Beograđani mnogo bolje upoznali svoj grad…

Naredni planovi…
– Posle ovog projekta, neki logični sled bi bio da proširimo mrežu institucija i na Srbiju. Mada je kulturna ponuda, na žalost, uglavnom centralizovana. Možda bi i klincima iz Srbije bilo interesantno da, kada dođu u Beograd, dobiju ovakav jedan CD.
Na neki način bismo voleli da osim Srbije mrežu ovakvih vodiča proširimo i na region, pa možda čak i na Evropu, što da ne. Onda bismo to sve stavili i na Internet, i onda bi postojala ta jedna kompletna mreža gradova…

Tekst: Nada Veljković