Bivša Jugoslavija bacala oko 250.000 tona pšenice, danas se ništa ne baca

0

U bivšoj Jugoslaviji računalo se da se 250.000 tona pšenice baci kroz hleb, ali suša, besparica i visoke cene hrane uslovile su da se danas ništa ne baca, domaći stručnjaci sumnjaju u podatak da polovina hrane proizvedene u svetu završi u smeću.

Hrana se, sasvim izvesno, baca i kod nas kao, uostalom, svuda u svetu. Međutim, podaci iz istraživanja jednog britanskog instituta da čak polovina proizvedenog ode u smeće zvuče prejako i otuda mnogi u njih sumnjaju, piše Politika

Koliko se hrane kod nas baci mereno prema ukupnoj proizvodnji? Na ovo pitanje nema preciznog odgovora već samo posrednog.

Milan Prostran, savetnik u odboru za agrar u Privrednoj komori Srbije kaže dapodatke o bacanju čak polovine u svetu proizvedene hrane treba prihvatiti s rezervom. Vrednost poljoprivredne proizvodnje u 2012. godini u Srbiji je bila, posle pada od 17,5 odsto, oko 3,6 milijardi evra, a godinu dana pre toga oko pet milijardi evra. Tvrdnje da bi mi, pri ovako niskom standardu, kada hrana odnese, polovinu porodičnog budžeta, mogli da na taj način bacimo i jednu ili dve milijarde evra jednostavno se ne mogu prihvatiti.

“Cena hrane je poslednjih godina znatno povećana i zato sumnjam u takve ocene. Bogate zemlje vode računa da se hrana ne baca i to je deo njihove kulture. Koliko je hrana poskupela poslednjih godina vidi se samo po ceni pšenice koja je kod nas u 2009. godini koštala devet dinara po kilogramu, a sada je 30 dinara sa PDV-om. Hrana je poskupela i zato što su u svetu narušeni bilansi hrane zbog proizvodnje biogoriva. Žitarice se koriste u proizvodnjibioetanola, a uljarice za biodizel” – kaže sagovornik Politike.

Kada se govori o bacanju misli se prevashodno na hleb i samo je on uvek bio pod lupom države.

U bivšoj velikoj državi računalo se da se oko 250.000 tona pšenice baci kroz stari hleb. Tada je to bilo i lakše izračunati, jer su dominirale velike industrijske pekare. Sada je sve više privatnih pa se u popodnevnim satima može videti kako nude proizvode i po upola nižoj ceni. Hleb nikada bukvalno ne bi trebalo da ide u smeće. Može se iskoristiti za poparu, prezle, ode u hranu za stoku, pojede ga živina. Rečju, hleb se ne baca“, kaže Prostran.

Ranije je bilo poznato da se deo pšenice izgubi još na njivi, jer je rastur kod kombajna bio i do pet odsto. Međutim, sada kod savremenijih mašina rastur je od nula do 0,5 odsto.

Pošto ne postoji hrana sa beskonačnim rokom upotrebe jasno je da se, na primer, šećer i ulje ne bacaju, ali da se i kod njih mora voditi računa o datumu važnosti. Nije nepoznato da se bace i velike količine krompira koji u proleće isklija, a izgubio je tehnološku vrednost da bi, na primer, mogao da se preradi u čipsarama.Takođe, sve što od voća i povrća bude tržišni višak ili ima nisku cenu ostaje na drvetu ili se uzore, jer je skuplje brati, skupljati,kalibrirati.

Sveže meso se donekle može spasiti, jer kada mu se približi rok važnosti ide u dalju tehnološku preradu. Kod nas je, inače, pala potrošnja mesa sa 65 na 45 kilograma po stanovniku, odnosno sa 600.000 tona godišnje na oko 450.000 tona.

Momir Jovanović, raniji dugogodišnji direktor mesne industrije „Neoplanta” kaže da se u preradi mesa ništa ne baca, a da je povraćaj u fabriku bio na nivou promila.

Roba se vraća ako je trgovci neuslovno drže, ali to nisu velike količine. „Neoplanta” je imala 100 svojih prodavnica, a meso koje se vrati išlo je na teret poslodavca tako da su oni vodili računa da se proda i da nabave adekvatne količine“, kaže Jovanović.

Po njegovim rečima, računa se da goveđe meso ostaje sveže sedam, osam dana ukoliko se čuva na temperaturi od dva stepena Celzijusovih, a svinjsko i pileće pet do šest dana. Posle tog roka ako se ne upotrebi dalje se prerađuje ili zamrzava. Meso, salame, konzerve koje se vrate u fabriku udu u kafileriju gde se prerađuju u mesno koštano brašno koje se upotrebljava kao stočna hrana.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.