Predrag Ejdus: Beograd čine ljudi, on je moja domovina

Glumac Predrag Ejdus bard srpskog glumišta ponovo je u žiži pozorišnog interesovanja. Beogradskoj publici predstaviće se premijerno u subotu, 16. marta, na Sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra u liku Šefa nad šefom u drami „Ogvožđena” Gorane Balančević, u režiji Đurđe Tešić.

Kako vam danas izgleda Beograd, budući da porodica vašeg oca pripada njegovim starosedeocima?

Beograd je moja domovima. Tu sam rođen. Ne postoji grad koji više volim od njega. Beograd je grad koji se munjevito razvijao, ali grad čine ljudi. On je kosmopolitski grad i uvek je to i bio, i to je ono što se meni u njemu najviše sviđa, ali povremeno se dešava da taj isti Beograd neke generacije koje su došle ne vole baš toliko. Ne cene ga, ne čine da bude iz godine u godine bolji, lepši, tolerantniji. Ali i pored svega Beograd ima svoj šarm i u njemu se osećam dobro. Voleo bih da bude lepši, pravedniji, da kulturni sadržaji u Beogradu kojih ima budu još uzbudljiviji, da ima više pozorišta, muzeja... Ipak, boju i miris tog grada čine ljudi koji žive, ali i ta nadgradnja koja bi trebalo da bude neuporedivo dinamičnija nego što je u ovom trenutku. Beograd je u nekom trenutku, u nekim segmentima bio centar sveta, centar Evrope i verovali smo da ulazimo punim plućima, kada je reč o umetnosti u izvesne evropske trendove, ali polako zaostajemo. Ponovo počinjemo da bivamo provincija.

„Ogvožđena” je društveno angažovana drama o položaju žena radnica i samohranih majki. Koliko je naše društvo, pa i vi sami, svesno da takve žene postoje tu negde oko nas?

Ovo je zapravo komad o tunelu tranzicije u kojem je radništvo, radnici. Žena jeste u prvom planu, ali u pitanju je nestajanje radničke klase, odnosno izvesni neorobovlasnički sistem koji je ovde tako brutalno sproveden, od pada komunizma pa nadalje. Radnička klasa sada postaje sinonim za najveće i najstrašnije gubitnike u današnjem vremenu. Tema nije nova, ali drama ima posebnu poetiku koja tom komadu daje tužni i tragični oreol propadanja ne samo radništva, nego generalno svih nas. Ta izgubljenost u vremenu, u tranzicijskom tunelu. Ovo je mala umetnička svetlost koja pokušava da objasni i razume te ljude, žene i taj narod koji se grčevito bori za parče slobode, pravo na rad. Za spasavanje sopstvenog i porodičnog identiteta, pa ako hoćete i socijalnog. U ovom trenutku to deluje uzaludno i komad jeste depresivan, ali ima izvesnu poetiku. Liči malo na elemente brehtijanske angažovanosti. Ne samo zato što postoje songovi koji su poetski i neočekivani, ali postoji nada da ipak ima nekog smisla boriti se u vremenu u kojem se svetlo na kraju tunela apsolutno ne pojavljuje.

Kakva je toj konstelaciji snaga vaša uloga Šefa nad šefom?

Moj Šef je kontrastrana tih takozvanih direktora koji su postavljeni u firmama koje se raspadaju i koji su tu ne da bi izvadili te firme već da bi ih srušili i uništili zarad viših ciljeva, a to je da se to pretvori u ništa i da stvori nešto novo u ime nekih sila. Bilo da su to strani investitori, tajkuni koji to kupuju za tri kinte. Glumci na probama nadahnuto rade. To je lepo videti. Vraća mi se neka nada da pozorišni čin ima nekog smisla. Odavno sam shvatio da pozorište ne može da menja svet, ali ovaj rad vidim kao svetlost u mraku. Umetnost bi morala biti neka svetiljka, doduše slabašna u tom tunelu koja nam daje orijentire.

Onaj ko se bavi umetnošću pokušava da u sebi pronađe istinu, moral i etiku. Koliko je teško trajati na tom putu više decenija, što je vaš slučaj?

Ta želja da istražujem i sopstveno biće i vreme u kome živimo je nešto što je imperativ umetnosti. Od toga niti umem, niti mogu da odustanem. U svakom poslu koji radim u pozorištu, na televiziji, filmu pokušavam da pronađem sopstveno utemeljenje, bilo da je reč o komadu ili scenariju koji radim. Ne gubim ni energiju ni volju da makar jednog gledaoca ili skupinu gledalaca osvestimo. Da pokušamo da ljudi dožive katarzu, neko prosvećenje kroz umetnički rad i delovanje koje stvaramo. To je uostalom i naš cilj. U tom smislu je danas možda i važniji nego u nekim vremenima koja su ipak bila lagodnija, mada, kada pogledam unazad, ne sećam se nekog svog lagodnog vremena u kojem je teatar bio samo zabava. Angažovanost je nešto što je meni oduvek bila opsesivna tema i uglavnom u svim komadima koje sam radio i u saradnji s rediteljima tražim vrstu etičkog, moralnog i estetskog uporišta. To me održava, ta vatrica, i ideja, i želja da trajem u tome!

Oduvek ste tvrdili da kulturu treba prepustiti umetnicima. Imali smo tri ministra umetnika: reditelja i dva glumca. Šta smo dobili, a šta izgubili?

To mislim i dalje, ali slobodnim, dokazanim umetnicima. Ali da bi se ozbiljno promišljala kultura mora da postoji politička volja u takozvanoj političkoj eliti. Da je najpre kultura nešto što je strateška stvar, što je jako značajno bez obzira na sve ekonomske krize koje postoje u celom svetu, pa i kod nas. Ali odgovornost i promišljanje ne zavise samo od ministra kulture. Ministar je samo produžena ruka određene političke strukture koja je na vlasti i u tom smislu na čelu Ministarstava kulture bi kod nas morali da budu autentični, slobodni umetnici iza kojih stoje određene grupacije umetnika. Koje imaju ideju u strateškom smislu kako tehnički i konceptualno rešavati probleme u kulturi. Jer, naravno, kultura nije samo umetnost već ima i širi smisao. Dakle, nije stvar samo u novcu koji je nesporno vrlo važan. Ali zapanjujuće je recimo da mi evo 20 godina živimo u tranzicijskom vremenu. I 90-ih godina smo se strahovito borili, barem većina umetnika, protiv totalitarnog režima Slobodana Miloševića, ali zapanjujući je podatak da je u tom trenutku procenat za kulturu bio negde oko četiri posto, a da je danas osam puta manji. Dakle, naša očekivanja od demokratskih snaga koje su 2000-ih došle na vlast su apsolutno izneverena. Činjenica je da su bili određeni umetnici na čelu Ministarstava kulture, neki uspešnije neki manje. Bili su zapravo aparatčici na izvestan način i imali su mali prostor. Pa čak i ideje koje su neki do njih imali jednostavno nisu mogle da se ostvare do kraja zbog toga što nije bilo sluha u vrhovima političke elite koja je na vlasti da se taj problem ozbiljno reši. Gotovo ni u jednom od programa političkih partija se kultura strateški ne pominje ili se pominje stidljivo i negde na kraju. Znam da kultura zavisi i od stanja u društvu, privredi, ekonomiji... Ali, apsolutno sam siguran da bi se napravio pomak sa ozbiljnom strategijom i autoritativnim i slobodnim umetnicima koji žele i mogu da unaprede kulturu. Da im pri tom neko ne dahće za vratom i da na svaku predloženu ideju dobiju odgovor: ne može. Ili da to bude poslednja stavka kada se raspravlja o budžetima. Nemamo ni staleški ni u političkim partijama ljude koji će ozbiljno usloviti bilo svoj rad ili angažovanje u političkom životu da se taj problem i položaj kulture radikalno promeni. To je ono za što smo mi u priličnoj meri kao stalež krivi.

Često citirate Zorana Đinđića. Kako danas gledate na 5. oktobar i vreme posle njega? Da li ćete se pridružiti šetnji za Zorana?

Naravno da ću učestvovati u šetnji. Zoran Đinđić je bio čovek koji je potpuno drugačiji od svih naših političara. Koji je imao viziju, hrabrost, energiju da menja. Dok je bio na čelu Vlade, bilo je izuzetno obećavajuće vreme. Strahovito smo mnogo verovali. Ne samo kada je reč o kulturi nego i o napretku, reformama. On je valjda jedini političar koji je u ime građanske ideje pokušavao narodu da kaže u kakvom vremenu živimo, koje su mane nas kao nacije. Otvoreno je govorio, imao hrabrosti za to i mnogi njegovi stavovi su apsolutno tačni. Međutim, možemo da se prisetimo da on i nije bio toliko popularan. Tek kada je nestao onda se videlo šta smo zapravo izgubili. Pitanje je, naravno, šta bi se desilo s njim da je ostao živ i kako bi dalje. Ubeđen sam da bi svojom energijom uspeo mnogo više da uradi i da promeni u ovom našem društvu koje zahteva radikalne promene na svim nivoima. Sećam se da je jednom prilikom govorio o problemima koji čekaju njegovu vladu. I tada smo prvi put čuo nešto o čemu nisam toliko razmišljao: „Mi bismo mogli da rešimo i problem Kosova, ekonomije, policije, Vojske... ali najveći problem našeg sistema je sudstvo”. Što više vreme prolazi vidim da je to ogroman problem. Mi smo još nepravna država. Bez nezavisnog, efikasnog sudstva nećemo moći da idemo dalje. Tek sada shvatam do koje mere je Đinđić bio vizionar.

Volite kafanu, društvo, prijatelje, putovanja. Srećni ste što ste sačuvali porodicu, a dolaskom unučice na svet, kažete, počela je jesen vašeg života. Kako je živite?

Naravno da mi je okosnica života i moj najveći uspeh moja porodica, supruga, deca koja su već odrasli, ostvareni ljudi i to je ono što me beskrajno raduje. Evo sada dolazi treća generacija. Sve to daje mir, sigurnost, osećanje da bez obzira na to što dolaze godine postoje još neke stvari koje me raduju, pored posla kojim se još aktivno bavim. U vremenima u kojima živimo, koja nisu laka. Ipak, brine me što je u poslednjih 20 godina politička elita sve nekompetentnija. Ne mogu da verujem do koje mere se pojavljuju negativna selekcija iz godine u godinu. Brinu me i mladi naraštaji. Imam utisak da je taj mladi svet sve manje zainteresovan za svet u kom živimo. Plaši me jedna vrsta retardacije celog društva. To me brine. S druge strane, kada imate oazu koja se zove porodica, umetnost, onda tu jesen života živite punim plućima koliko je to moguće u ovim vremenima.

(Izvor: Politika)

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.