Nerešivi slučajevi inspektora Tragovića, vol. 1 – Slučaj osmosmerke

– Štajebilosadkoj'moj? Gde gori?
– Želim da prijavim ubistvo! Ubio sam gada!
– Polako, polako, smirite se, sedite! Ne može to tek tako – pravo sa vrata, pa: “da prijavim ubistvo!” Ovo je ozbiljna služba. Koga ste ubili?
– Komšiju.
– A kako ja vama da verujem, čoveče? Imate li vi uopšte dokaze za tako gadnu optužbu na sopstveni račun?
– Pa…

Čovek se već malo primirio, valjda iznenađen reakcijom inspektora.

… imam, mogu da vam kažem gde je telo – bacio sam ga u bunar!
– Ali, kako da znam da ste ga baš VI bacili, razumete? Mnogi ljudi željni senzacije preuzimaju odgovornost za tuđa dela. Imate li nešto bolje od toga?
– Imam! Oružje kojim sam ga ubio, sa sve mojim otiscima!
Izvadio je nož sa još svežim tragovima krvi koja je tek počela da se suši, po celoj oštrici.
– Pobogu, čoveče, naravno da je sa vašim otiscima, kada ste mi ga sada dodali! A motiv? Šta ćemo sa tim?
– Ukrao mi je 5000 evra, moju životnu ušteđevinu. A mislim i da mi je spavao sa ženom, jer sam pare krio ispod dušeka bračnog kreveta.
– Sve to je u ovoj zemlji sasvim uobičajeno.
Inspektor Tragović zavrte glavom.
– Ne, ne, neće vam ovo proći na sudu, jako je tanko. Morate malo više da se potrudite ako želite da robijate! 'Ajde sad lepo idite kući i smislite neku uverljiviju priču. 'Ajde, 'ajde! Doviđenja.

Uz dubok uzdah, inspektor Tragović vratio se osmosmerki koju je morao da odloži na kratko zbog pojave uljeza, ali nikako nije uspevao da je reši. A baš mu je išlo.