Ivica Dačić: Nema više skrivanja

Prenosimo vam tekst u potpunosti.

Ko hoće nešto da učini, nađe način; ko neće ništa da učini, nađe opravdanje.

Ove reči se pripisuju Pikasu, tvorcu „Gernike”, slike totalnog uništenja, ali se, možda baš i zbog te veze, savršeno uklapaju u našu trenutnu stvarnost.

I možda će se neko ljutiti ako se kaže da smo postali Gernika Balkana, ali niko ne može da ospori da smo, u proteklih dvadeset godina, doživeli sve oblike kataklizme.

Raspad nekoliko država, izbacivanje iz međunarodne zajednice, sankcije, siromaštvo, bombe, glad, i samoubilačko pljačkanje samih sebe i sopstvene imovine.

I naravno, deo toga nije bio samo do nas, svet je često bio više nego okrutan prema Srbiji, ali je drugi deo, onaj koji smo sami sebi činili, sve vreme praćen opravdanjima i savršenim izgovorima.

Svako zlo koje smo sami sebi bespoštedno nanosili, ne želeći i ne pokušavajući, pri tom, da nešto, za sebe, zaista uradimo, pravdali smo višim ciljevima, nebom, svetinjama, nacijom...

I kada sam, pre više od tri godine, prvi put javno rekao da moramo da prestanemo da lažemo i da o važnim temama, kakva je i Kosovo, treba da govorimo istinu, na neki način sam, u prvom trenutku i nesvesno, instinktom više, pokrenuo lanac događaja koji je išao ka jednom cilju – ukidanju izgovora.

Sporazum u Briselu, kraj početka, kako bi rekao Čerčil, jeste, pre svega, to.

Skidanje, s leđa čitave nacije, dvadesetogodišnjeg bremena – opasnosti da će biti kriva i optužena ako ne reši nemogući zadatak.

Kao da smo, celoj Srbiji, rekli da mora da nađe rešenje kvadrature kruga.

Ko ne traži, izdajica je.

To što nema kvadrature kruga, nevažno je. Ona je, prosto, nacionalni zadatak.

Knin, Vukovar, Bosna, Kosovo... sve su to delovi tog nerešivog matematičkog problema, zbog kojeg je bilo dozvoljeno ne baviti se bilo čime drugim.

Biološko izumiranje Srbije, devastiranje njene infrastrukture, uništavanje privrede, kulture, nauke, zdravstva, školstva... sve to je bilo opravdano velikim nacionalnim zadatkom.

Traženjem kvadrata u balkanskim krugovima.

To je moralo da se zaustavi.

I prvo što smo, kao vlada i koalicija, uradili, bilo je da prestanemo da se lažemo. I međusobno, i sve druge, ljude u Srbiji, i prijatelje, pa i neprijatelje u svetu.

Da priznamo da u kosovskom krugu nema kvadrata i da, onda, polako, Srbiju počnemo da spuštamo na zemlju.

I na toj zemlji, još opustošenoj, počeli smo da tražimo način, a ne izgovore.

Morali smo tako jer u Srbiji, zbog njene budućnosti, više niko nema prava na skrivanje.

A, bogami, i nema više iza čega da se sakrije.

Pogotovo ne iza Kosova. Zato što bi novi pokušaj skrivanja završio još jednim, sasvim vidljivim i ogoljenim, egzodusom.

Novim žrtvama, novim gubitkom i novim porazom.

Takođe i novom nepravdom. Kosovo bi nastavilo, bez ikakve osude ili odgovornosti ka Evropi, mi bismo ponovo bili gurnuti u duboku balkansku rupu beznađa, nesreće, gladi i čemera.

I rekao sam već, mnogo smo mi mali za toliku količinu nepravde.

I mnogo smo slabašni da bismo se samo krili, izgovarali i trpeli.

Da ne bismo radili ništa. Da ne bi, konačno, probali da nađemo način.

Taj način nije važan samo zbog Kosova, ni samo zbog Srba sa Kosova, mada je i za njih strašno važan.

Važan je zbog cele, nenaseljene, siromašne, nezaposlene i nesrećne Srbije.

Važan je zbog naše dece, kojoj nemamo pravo da ne ostavimo ništa osim besmislene potrage za nemogućim rešenjima, nemogućih problema.

Važan je i zbog nasušne potrebe da ubuduće svaka vlada Srbije, počevši od ove, svoju vlast zasniva na odgovornosti i jasno plaćenoj ceni za ono što jeste, ili nije uradila.

I cela suština briselskog sporazuma je u tome. Da označimo početak kraja i kraj početka i da nađemo način, i načine, da uradimo ono zbog čega smo i izabrani. A izabrani smo zbog toga da bi Srbija bila zemlja u kojoj ima posla, puteva, škola, bolnica, knjiga, pozorišta, lekova i zadovoljnih i ostvarenih ljudi.

I izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima, za zemaljsku Srbiju.

Na onim nebeskim, za nebesku Srbiju, ta priča je završena. Ima i ko da bira i ko da sudi.

I neka njih, a mi ćemo se baviti našim stvarima, na našoj zemlji.

Bez skrivanja. I bez izgovora.

(Izvor. Politika )