Vranje: Zbog nemaštine poklonila sina najboljoj drugarici

Đorđe ima pet meseci. Njegov blaženi osmejak razgali svako srce koje uđe u dom Miloševića u Golemom Selu kod Vranja. Pre svega, njegovih roditelja, Novice (47) i Olivere (34). On je njihova najveća sreća u današnjim nemilosrdnim životnim okolnostima, u stalnoj borbi sa nemaštinom. Iako naoko skroman, njihov život ima materijala za dobar roman. Dom Miloševića krije priču o tome kako je samohrana Biserka, mukom naterana, rešila da tek rođeno dete podari svojoj najboljoj prijateljici sa posla Oliveri.

Olivera započinje potresnu priču o tome kako je mali Đorđe ušao u njihov život.

"Moja prijateljica Biserka živi u planinskom selu Sekirju, desetak kilometara od nas, visoko ispod planine Oblik. Suprug Rade joj je umro 30. avgusta od karcinoma pluća u 43. godini, a ona je ostala samohrana sa ćerkom Stefanom (11) i sinom Nemanjom (8). Pre Radetove smrti ostala je u drugom stanju i na svet donela dečaka, 7. decembra, prošle godine. Uslove za čuvanje bebe nije imala, ali život i naše isprepletene sudbine odredile su da to dete, Đorđe, bude naš sin, naša radost i sreća, početak jednog novog kućnog vaskrsenja", kaže Olivera kroz suze koje naviru.

Novica i Olivera žive u Golemom Selu pored glavnog puta, imaju skromnu, ali lepo sređenu kućicu, baštu, imanje i šumu. Oboje rade u pogonu konfekcije Jumko u selu. Novica je radnik na portirnici, a Olivera u pogonu. Plate su neredovne, kasne, ali ne žale se. Svaki posao je dobrodošao.

Rad u pogonu odavno je zbližio Oliveru i Biserku. Provodile su zajedno slobodno vreme na poslu. Znale su jedna o drugoj sve, družile se kad je bilo mogućnosti i po završetku posla.

"Poštovala sam je, jer sam znala za njene muke, posebno kada je prošlog juna saznala da njen Rade ima tešku, neizlečivu bolest. Radila je u pogonu, a posle posla u planini, na imanju, zajedno sa suprugom. Podizala je decu u večnoj borbi da dođe do kriške hleba. Sa druge strane Novica i ja nismo imali dece. Ta mi je muka svaki dan mamila suze i uzdahe, sa Biserkom sam ih delila", kaže Olivera.

A onda je Biserkin suprug umro. Nesrećna žena bila je u sedmom mesecu trudnoće. Stomak joj se nije mnogo primećivao, a i radila je sve da ga sakrije. Krila se od radoznalih očiju, plašila se seoskih patrijarhalnih pravila, nije znala kako će ljudi reagovati na njenu trudnoću. Kome da kaže da će uskoro roditi, kada muža više nema, a ona sama...

"Nije se javljala lekaru, pustila je da sve ide svojim tokom, pa šta bude. Nije smela da se poveri nikom, pa ni meni. Radile smo zajedno, koliko puta bi joj palo teško, ali nikad nisam posumnjala da je trudna. Malo se promenila, ali sam mislila da je to od teškog života i brige za decu koju mora da odgaja", priča Olivera.

Tog 7. decembra Biserka je došla na posao na vreme, kao i uvek. Nikad nije kasnila i radila je sve do poslednjeg dana trudnoće. Iako od planinske kuće do seoskog puta pešači oko 40 minuta, a onda putuje autobusom do fabrike. Požalila se koleginici da joj nije dobro, da je boli stomak, ali ni reči nije rekla o trudnoći.

"Često je odlazila do toaleta. Tek oko jedan sat u podne požalila se da joj je mnogo teško i zamolila da pitamo šefa da je odvedem kod mene kući da prilegne i da ako zatreba pozovemo Hitnu pomoć iz Vranja. Bila je bleda, videlo se da ima bolove i šef nas je pustio. Moja kuća je blizu fabrike i brzo smo stigle. Bila je uplašena. Vrpoljila se, a onda rekla da mora u WC", seća se Olivera.

Odande je zatražila šećer i vodu da joj Olivera donese. Brižna prijateljica odmah je to i uradila, a onda predosećajući da se nešto loše dešava, uletela unutra da vidi šta je sa Biserkom.

"Imala sam šta da vidim. Samo što se nisam onesvestila. Ruke su joj bile krvave do lakata, nisam znala da li njoj treba šećer i voda ili meni. Nisam imala iskustva sa porođajima, pa sam je, dok je sedela iscrpljena na WC šolji, pitala: "Šta, ti, je pobogu ženo?". "Gotovo je, porodila sam se", jedva je prošaputala. "A, dete?", prosto je izleteo krik iz mene. Nekako se podigla, izvadila ga iz šolje i stavila na pod. Zaplakalo je. Sama mu je presekla pupčanu vrpcu. Brzo sam dete uvila i zvala patronažnu sestru iz Zdravstvene ambulante u Vlasu, Javorku Ljubić. Ona je iz mog sela i dobre smo prijateljice. Odmah je došla, pošto sam objasnila o čemu se radi. Hvala Javorci, sredila je dete, posebno pupčanu vrpcu i odmah je nazvala hitnu pomoć u Vranju. Sve se to odvijalo oko dva sata po podne. Do Vranja ima 25 kilometra, ali su iz Hitne brzo došli i prevezli Biserku i dete na ginekološko odeljenje", priča Olivera.

Na Biserkino pitanje "Šta ću sad, crna ja?", Olivera je predosećala odgovor. Osećala je u dubini srca da su joj suđenice odredile da dete bude kod nje. Počela je da je trese neka groznica nadolazeće sreće i uzbuđenja. Osećala je da će ih Bog blagosloviti malim, zdravim dečačićem... Biserka je tri dana boravila u vranjskoj bolnici, Olivera je bila pored nje. Imala je dve mogućnosti, da se odrekne deteta ili da ga udomi kod svoje najbolje prijateljice. Olivera ju je pitala, a onda je Biserka zaplakala od sreće što će dete imati dom i pažnju. Zagrlile su se dve prijateljice, dve majke malog dečačića, koji danas s ponosom nosi ime Đorđe.

I Novica je bio presrećan.

"Kuću nam je ogrejalo sunce i dragi Bog nam je otvorio vrata i prozore do nebesa", ne krijući radost kaže Novica.

Izvor: Kurir