Zašto sve bebe na svetu kažu "mama" !?
Svaki jezik ima reč za vodu. Na jeziku swahili se voda kaže "maji", na danskom "vand", na japanskom "mizu". Iako sve ove reči opisuju za život najpotrebniju supstancu na Zemlji, one lingvistički nemaju ništa zajedničko. Ali i zašto bi, kada su nastale na tri različita kontinenta na kojima žive ljudi sa neverovatno različitom tradicijom i istorijom.
Međutim, postoji reč, i to samo jedna, koja znači isto na gotovo svakom jeziku koji poznaje ljudska rasa. Ta reč je naravno “mama”.
David Kakabadze, direktor gruzijskog servisa Radija Slobodna Evropa, ispričao nam je anegdotu o tome.
"Kada je moj sin bio mali živeli smo u Nemačkoj i jednom sam bio sa njim u kupovini u supremarketu. Kada sam došao do kase setio sam se da sam nešto zaboravio da uzemem. Ostavio sam kolica u kojima je sedeo moj sin pored i otrčao da uzmem tu stvar." "Kada sam se vratio moj sin je plakao i dozivao "Mama, mama" i kako sam se približavao čuo sam ženu za kasom kako mu govori i pokazuje prema meni "Nein, das ist Papa" (Ne, ovo je tata). Na to joj je moj sin rekao "Das ist mama" i nastavio plakati."
Nisam ni pokušao da joj objašnjavam, jer bi verovatno pomislila da je zafrkavam, da se na gruzijskom tata kaže "mama" a mama "deda" ili odmila "mami" i "dedi".
“Mama” je univerzalna reč koja opisuje ženu koja nam je pružila nesebičnu ljubav u najugroženijem periodu našeg života. Gotovo svaki jezik ima prepoznatljiv oblik te reči. Istina je da se formalna reč “majka” razlikuje u mnogim jezicima, međutim ona intimna “mama” je na svakom jeziku ista.
Ali “mama” ne proističe iz ljubavi već nastaje iz dva razloga, zbog lenjih bebinih usta i majčinih dojki.
Najveću studiju reči “mama i tata” kao univerzalnih pojmova je sproveo ruski lingvista Roman Jakobson. On je objasnio da su otvoreni vokali najednostavnija vokalizacija koju čovek može proizvesti. Deca mogu proizvesti taj zvuk (plač) od dana rođenja. I proizvode ga stalno.
Kada bebe počnu da eksperimentišu i proizvoditi ostale zvukove, one testiraju neke od najjednostavnijih konsonanata. Obično počinju sa glasovima koji se proizvode zatvorenih usta ili sa “labijalnim glasovima” kao što su m, p ili b. Bebe ulažu svu svoju energiju kako bi proizvele taj za njih novi konsonant “MMMM”, da bi se zatim opustile uz otvoreni vokal, obično “Ah” koji je najjednostavniji. Kada to iskombinujete dobijete reč “mama”, “tata”, “baba” itd.
Zašto onda bebe gravitiraju ka suglasniku m, a ne ka t ili b? Zbog dojki, naravno. Suglasnik m je najjednostavniji za bebina usta koja su obmotana toplom i ukusnom dojkom. Čak i odrasli asociraju "mmmm" sa nečim ukusnim i prijatnim pa tako i bebe.
Jakobsonova studija ukazuje na to da bebe nemaju pojma o tome da ste upravo vi “mama”. Mama ne znači “Volim te, draga anđeoska ženo koja si se zbog mene odrekla sna, karijere i čvrste stražnjice” već znači “hrana”.
Znači, kad beba zove svog oca “mama” i unervozi se kada otac ne postane mama, ona zapravo ne traži mamu. Ona prepoznaje da dlakava ravna prsa koja pokušavaju da pevaju pesmicu da bi je smirila nisu glavni izvor hrane. Primarni izvor hrane ili prikladna zamena sa gumenom cuclom mora istog trenutka da bude donesena.
Jakobsonova studija prethodi feminističkom pokretu i ne bavi se mnogo ulogom muškarca kao primarnog negovatelja. Pretpostavljamo da se isti govorni obrazac razvija pod uticajem roditelja, kada beba nauči da će joj i reč “tata” donijeti hranu, čak i ako u to nisu uključene dojke.
Roditelji podstiču bebin govor i pomažu njegov razvoj. Vrlo brzo “mama” i “tata” počinju predstavljati stvarne ljude u dečijim životima, bez obzira koliko se ti životi razlikovali.
Dakle, bez obzira na to da li se dete budi noću tražeći vand, mizu ili maji, mama će verovatno biti ta od koje traže da im je donese.
Izvor: Radio Slobodna Evropa