Doživljaji Stojka humaniste – Ubogi prosjak

0

Tog dana Stojko i nije radio ništa konstruktivno. Samo se krio od mnogobrojnih poverilaca koji su se svi naprasno povampirili baš kada nije imao više od koga da pozajmi pare da bi ih vratio nekom drugom. Tako je ta njegova lančana prevara bila trenutno zaustavljena i sad je morao da pazi da ga neko od njih ne primeti. Zato je na putu do kladionice koristio samo sporedne ulice, umesto da se kreće Bulevarom, kako je navikao.

U jednoj od njih, naišao je na dečaka, ne starijeg od sedam-osam godina, u odrpanim pantalonama deset brojeva većim, razjapljenim cipelama i sa štakom. Podsećao je pomalo na Čarlija Čaplina bez šešira. I brčića. I sa tonom, koji je glasio:

Pomognite sirotom detetu! Ne mogu da radim, ne mogu u školu, ne mogu ništa! Dajte neki dinar, pomognite!

Stojko kao Stojko, humanista i altruista, zastao je i zamislio se. Pogodila ga je dečakova sudbina. Setio se svojih dečačkih dana provedenih u Domu za maloletna lica i uhvatila ga je neka nostalgija za starim danima. Čak i za petkom, kada bi ih vaspitači tukli preventivno. Jedva je zadržao suzu da ne kane.

Rešio je da nekako mora pomoći ovom dečaku, odmah. Obratio mu se:

Mali, slušaj me sad.

Dečak je, pun nade, podigao pogled ka neznancu. Podigao je visoko i svoj šešir, u kome je bilo samo deset dinara.

Da?

To „pomognite“ ti je nepravilno. Kaže se „pomozite“. Promeni to u tekstu i sigurno će ti odmah krenuti. Aj’ vidimo se sutra, da mi kažeš koliko si uzeo!

Dečak je ispustio štaku i gorko zaplakao dok se Stojko šunjao dalje, sporednom ulicom ka Bulevaru.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.